Искључите ТВ и компјутер

јануар 18, 2015

На нашем драгом телевизору се пре неколико месеци појавила нека чудна, иритирајућа линија која кварила слику. С обзиром да постоји одређена зависност нас укућана од те кутије, транспортовање ТВ-а до оближњег града на поправку је нешто што већ дуго одлажемо. Како ћемо проводити јутра? Како ћемо проводити вечери? Деца су тако мирна док гледају цртаће? Ма, пропустићу епизоде моје омиљене кулинарске емисије? Са тим одлагањем, с обзиром да је линија постала већа и дебља, је коначно морало да се престане. Одлука је “пала”. ТВ мора код мајстора. И тако је и било. Док га је муж износио на врата обузела ме је блага нервоза, меланхолија, неки страх од тишине…а онда…када је наступила та тишина, тај мир, сва она осећања је заменило једно необично олакшање. televiyija
Имајте на уму да би чак и моја двогодишња кћер ујутру, чим би устала, држећи флашицу са млеком у једној руци другом укључивала телевизор! Вести, цртаћи, серије, стално би нешто “дрндало”, свирало, галамило. Јутра уз вести и Минимаx канал, вечерњи сати уз испразне и површне емисије да би предахнули након трпања деце у кревет. ТВ је лака забава, време брже пролази уз њега, активност мозга је мала, машта укључена на “аутоматиц”: блејање, сањарење, површност, неквалитет. Пружа тако мало, а узима од нас тако много…времена, а време је живот, драги моји, живот.
Данас је други дан без телевизора у кући. Ова два дана су била далеко продуктивнија, креативнија и испуњенија од претходних. Има мање нервозе, више разговарамо, шалимо се и смејемо.
~ Већ два јутра се, уместо да ми пажњу скрену и разбуде вести и којекакве јутарње емисије, враћам у кревет после одласка старије кћери у школу. Уместо упијања непотребних информација које ме само могу узнемирити и још више “уморити” спавање ми се чинило као много лепше и продуктивније утрошено време. Како? Устајала бих 2 сата касније, припремила маленој млеко и себи свежу кафу, изашле би за хлеб и намирнице, мало се играле и бацала бих се на посао све до вечерњих часова, орна, одморна, пуна енергије, слушајући само звук аутомобила са улице и песму комшијских канаринаца. Резултат: један опрани балкон (не будите строги, стварно је велики), два балконска врата са стаклом и спољашњим ролетнама, једна орибана дечија колица, обрисана прашина у спаваћој и дневној соби, усисавање, сређивање ормана, паковање старих ствари за давање, чишћење кухињских елемената, фрижидера, шпорета, детаљно чишћење купатила, два доручка, два ручка, две вечери, ужине и сат времена оријенталног плеса. Ух! Верујте ми на реч- ни пола од тога не бих урадила да је ТВ био укључен. Након ручка, ритуал је блејање уз исти, али овога пута, у недостатку “забаве” њу ми је заменила активност.~
~ Моја старија кћер би сваки пут по доласку из школе буквално бацала торбу и “одмарала” пре ручка и учења уз цртаће. Приметила сам да јој прелазак из тог пасивног стања у спремност да седи и пише домаћи био веома тежак: цртаћи би се смењивали брзо, то би одржавало њену заинтересованост за њих, а учење би уследило тешка срца, уз убеђивање и обавезно (моје) урлање. Јуче и данас, она чим руча пише домаћи, затим црта, чита књигице, слушамо музику, блесавимо се. Последња пар дана се и ми као родитељи више бавимо њима да би им било забавније: више причамо, збијамо шале, ту је и вечерња посета љуљашкама и шетња по граду пред спавање. Све то би заменило гледање моје емисије коју не пропуштам, мање би комуницирали, атмосфера би била наелектрисанија, деца нервознија. Моја кћер је тренутно отворила своју шарену кутију са разнобојним колаж папирима, маказицама, фломастерима, тракицама, налепницама и шкољицама, удубљено “креира”, црта, сече, лепи- нешто што дуго није радила. Истовремено ми прича о томе шта прави, дајем јој неке идеје, комуницирамо, дивим се њеној машти и инвентивности.~
Морам рећи да ме је недостатак телевизора буквално пробудио. Мислила сам да ТВ не влада нашим животима. Мислила сам да моја деца проводе своје време креативно и испуњено. Мислила сам да проводим довољно времена са њима, нешто на чему сам одувек инсистирала. Можда сам све време била “поред њих”, а не “са њима“? То је нешто о чему морам добро размислити…
У кући смо решили да по повратку телевизора са “боловања” нећемо проводити слободно време уз њега. Данас сам тајно пожелела да се трајно поквари, али немојте никоме да кажете. Није ни то решење. Излаз је у сазнању да нам он ништа не даје, не буди креативност, не пружа никакву срећу. Напротив, гледање туђих измишљених или оних стварних живота, буди у нама незадовољство, повећани конзумеризам, прави од нас масу без личног мишљења, одваја нас од света књига, од природе, пријатеља, светла града, од наших вољених, од наше деце. Колико год да нам се чини да смо ту, уз њих, већи део наше пажње заокупља једна црна кутија него деца која траже још мало наше пажње, део наше душе и креативности које смо дужни да преточимо у њих.
Невероватно је колико ствари можемо радити када нема телевизора. Кладим се да је већина вас мислила да нема времена за њих. Искључите ТВ и компјутер, пронађите нешто чиме би забавили себе и своје укућане. Неће бити лако, испрва се чини да је немогуће, али верујте ми на реч- тишина која ће вас на трен плашити, ће после неколико минута бити…благослов…
 
http://happychezmoi.blogspot.com/

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама