Водећи стручњаци за дечји развој установили су да дечја игра на отвореном полако изумире. Истраживање, прљање, трчање у природи заменили су таблети, телефони и телевизија, а деца тиме губе важне алате за учење и когнитивни развој. Само једно од десеторо деце припадника нове генерације довољно је физички активно да би се могло рећи да је здраво. Живимо „кризу неактивности“ у којој већ двогодишње дете све више времена проводи уз различите електронске уређаје уместо да се креће уоколо и игра се традиционалних игара.
У неким развијеним западним земљама само 9% деце задовољава препоруку да дете барем три сата на дан буде физички активно. Огромна већина предшколске деце не проводи чак ни сат на дан у кретању, што је делимично израз тога да деца у томе само опонашају своје родитеље. Родитељи веома често нуде деци електронске уређаје како би их „умирили“, али нису свесни да навике које на тај начин код њих развијају могу имати доживотне штетне последице, од различитих неуролошких поремећаја до стицања штетних навика и животних стилова. Поред тога, променила се и општа животна околина, децу готово увек превозимо аутомобилом а ретко када игде иду пешице, све је мање зелених површина, паркова, шумарака…
Сви су ти подаци алармантни и потребне су хитне мере како би се код деце повећало време које проводе физички активна. На пример, вртиће треба градити тако да омогућавају играње на ваздуху, у двориштима, што је више могуће у додиру с „природом“ и уопштено подстицати игре у којима су деца физички активна. Технолошки развој драстично је променио животе како одраслих тако и најмлађих, но како је технолошке направе немогуће избацити из наших живота, треба да се потрудимо да их користимо на начин који ипак неће угрозити здравље и развити штетне животне навике.
Иако већина родитеља препознаје и уважава проблем, ситуација се ипак не мења. Ево неколико корисних предлога:
Играње у природи – савремена деца већину времена проводе уз различите екране и мониторе а све више уз екране осетљиве на додир, у толикој мери да када крену у школу често не знају да држе оловку у руци и уопштено имају слабо развијене основне моторичке вештине. Само 21% њих се игра напољу, у поређењу са 71% у генерацији њихових родитеља. Искористите сваку прилику како бисте подстакли децу да изађу и развију блискост с природом, било да је реч о трчању за лептирима или скупљању лишћа за хербариујум, и с тим почните што пре – одојчад су веома знатижељна кад је реч о пипању, додиривању и истраживању природе, зато им допустите да додирују ствари па и да се запрљају, ако треба.
Неспутано лутање – у последњих 30 година радијус унутар којег се деца крећу смањен је за 90%. Деца која се приближавају тинејџерском добу требало би да слободно шетају и истражују своје окружење.
Пењање на стабла – ово је изврстан начин да дете научи да се носи с разинама ризика. Родитељи и васпитачи често бране деци пењање на стабла бојећи се да ће пасти, али показало се да три пута чешће деца заврше у болници због пада с кревета него због пада са стабла.
Градња јазбина и скровишта – у игри с пријатељима или родитељима овакви подухвати развијају многе способности – како сарађивати, пронаћи потребне ресурсе, решити проблеме – а такође подстичу дечју машту.
Усмерите се на нешто – нека ваша шетња природом не буде бесциљна, увек нешто истражујте или откривајте. Деца воле пустоловине па се играјте да трагате за неком биљком, животињом или благом.
Не журите – скрећите с пута, застајкујте, скачите по барицама, опажајте знакове годишњих доба или нека друга обележја окружења.
Кампујте – ако имате кућно двориште, или пријатеље с таквим двориштем, кампујте са својом децом, а ако су већа, подстакните их да то раде сама.
Уживајте у малим стварима – највећа задовољства често су и најједноставнија, откријте чари бацања каменчића по површини воде, прављења цветних венчића тражења детелине с четири листа.
Постаните колекционари – деца су по својој природи страствени скупљачи, охрабрите их да скупљају било шта – чешере, лишће, облутке…
Припремила: Гордана Колановић Рошко