Схватила сам нешто што сам некако одувек знала али никад није дошло на ред да се о томе размишља, да се узме у обзир, да се прихвати као животна чињеница. Људи би људима требало да су најважнији. На људе би људи морали да обраћају највише пажње.
Живот тече као најбржа река и често нас заслепи константним проблемима, недоумица, препрекама, тако да нисмо у стању да обратимо пажњу на најважније елементе живљења, а то су љубав, разумевање, саосећање, помагање. Нема ништа важније од тога.
Све остало дође и прође. Школа, посао, кредити, шопинзи, успеси, падови…
Ништа то нема смисла ако се са неким не подели и кад је добро и кад није. Ништа то нема вредност ако нисмо окружени добрим, квалитетним људима који по временској линији са нама корачају раме уз раме.
Сваки пут кад ми живот удели лоше карте, борећи се да их искористим на најбољи могући начин и да се из проблема искобељам и опет угледам светлост на крају тунела, схватим да, не да нисам сама, него да сам окружена искреним, добродушним, пријатељима који, и кад се пије и кад се пати стоје непокољебљиво уз мене и траже начина да ми буду ослонац, као уосталом што и сама чиним за њих.
Не морате ми веровати на реч, него, ако већ нисте, пробајте и сами. Цените искрене, добродушне, осећајне људе. Волите људе који ће пустити сузу саосећајући са вашим болом. Негујте праве вредности, попут поштења, истрајности, самилости, љубазности, стрпљења, трпељивости. Оно што искрено волимо увек нађе пут до наше стварности.
Овакви људи можда неће возити бесне аутомобиле и имати хиљаде евра вредности гардеробе на себи. Можда неће имати везе и везице које би вам помогле да се винете високо на лествици успеха или да вас убаце у странку или да вам нађу посао.
Ови људи изгледају сасвим обично, неупадљиво, скромно. И можда од њих нећете имати пуно „користи“, али ови људи показаће вам шта значи истински живети, волети, осећати. Показаће вам шта знати постојати као човек. Има ли ишта важније од тога?
Бојана Чупић