После успеха прве две књиге о згодама и незгодама вука Станивука, из пера ауторке Јелене Милутиновић и маште илустратора Бориса Кузмановића стиже нам нови наставак који нас води кроз авантуре необичне дружине. Приче о вуку Станивуку 3 доносе још узбудљивије и духовитије приче о пријатељству, радозналости и заједништву.
Ауторка овог серијала о вероватно најпопуларнијем вуку (после оног из Три прасета и Црвенкапе) је дању инжењер електротехнике који обожава свој посао, а увече постаје дечји писац. Који, опет, обожава то што ова креативна професија доноси.
Са Јеленом разговарамо о овој необичној комбинацији, о идеји за причу о шумској дружини, али и о томе шта децу толико привлачи да читају о Станивуковим авантурама.
Дању електроинжењер, увече дечји писац. Каква је то комбинација и где се више проналазите?
– На први поглед делује као необична комбинација, али повезује их иста ствар – радозналост. Електротехнички факултет сам, између осталог, изабрала јер сам одувек имала потребу да откривам како функционише свет око нас. Шта је струја, како раде рачунар, интернет… а сад имамо и ту вештачку интелигенцију која је посебно фасцинантна.
Та запитаност над светом је заправо дечја радозналост која је, срећом, преживела одрастање (али и школовање, за које се тешко може рећи да је негује).
Верујем да је радозналост покренула и писца у мени. Како ће прича да почне и шта ће да се дешава даље, како ће нека ситуација да се разреши, све то и сама успут откривам и забављам се. Тренутно се више проналазим у писању, али бих волела да за писање пронађем више времена.
Како се „родио“ Вук Станивук? Да ли је то стрип, сликовница или нешто треће?
Станивук се „родио“ спонтано, кроз покушај да деци испричам причу за лаку ноћ — онако из главе, без унапред смишљеног плана. Почела сам са „Био једном један…“ и прича је сама потекла. Никада нисам ни помишљала да ћу једног дана седети и писати књиге. И Станивуково име има занимљиву причу, али њу ћете већ наћи у књизи.
Тешко је Станивука сврстати у једну категорију. Уреднички тим Креативног центра искомбиновао је стрип и класичну причу, уз сјајне илустрације Бориса Кузмановића, и тако добисмо један нови формат који се допада малим почетицима у читању. Тај формат је неки полу-стрип, лаган и разигран – можда је у томе његова тајна.
Стигао је већ и трећи део едиције о Вуку и његовој дружини. Шта мислите, зашто је деци толико занимљив?
И сама сам о томе размишљала, и мислим да је кључ у томе што Станивук и његови другари пролазе кроз типичне дечије дилеме и проблеме. Размишљају онако како деца размишљају и реагују онако како би деца реаговала. Чини ми се да им је зато у тим причама све блиско. Уз то, ликови су по мало смотани и врло смешни а, хумор је важна одлика ових прича. Ту је Борис, што би деца рекла, баш „покидао“ смехотресним илустрацијама. Овај трећи део серијала се мени лично највише допада.
Шта је најважнија порука коју желите да читалац понесе, читајући приче о Станивуку?
Станивук и његова дружина шаљу пуно важних порука — некад тихо и ненаметљиво, а некад на сав глас.
Било би ми веома драго да деца кроз приче осете и “упију” сву лепоту другарства, емпатије и солидарности. То је порука која се провлачи кроз све књиге.
Данас се са свих страна форсира „ја, ја и само ја“, и зато ми се чини да никад није било важније да учимо децу да су и други битни, да обрате пажњу на то како се осећају другари око њих и да помогну кад могу. И то није порука само за децу.
Друга мени блиска порука је: пробајте!
Пробајте нове ствари, научите нову вештину, грешите па поправљајте — али се усудите да покушате. Ето, тако то радимо и Станивук и ја и тако учим и своју децу.
Сви они који се први пут сусрећу са Станивуком, за почетак треба да знају да је он вук који има веома занимљиве хобије и интересовања. Друштво му праве пријатељи ‒ лија Мија, Меда, дабар Града, веверица Симка и бројне друге шумске животиње. Њихови дани протичу углавном мирно и спокојно, у дружењу и игрању, а када у њихове животе и уплови нека невоља, Станивук је увек ту да помогне.