“Војка још твоји, па да идемо кућама више!” Сунчица је погледала на сат и ухватила се за главу. Седница седмих разреда је трајала већ пуна два сата
Војка је дубоко удахнула. „Одељење седмо пет, двадесет четири ученика, десет дечака и четрнаест девојчица, просечна оцена три зарез седамдесет осам, четрнаест слабих, по предметима – математика четири, физика четири, енглески три, биологија две и географија једна.“
Читала је статистику потпуно свесна да је нико не слуша. Драгослав је већ дуже време куцкао поруке на телефону, Миланка је, без скривања, читала Глорију, Јелена је одсутно гледала кроз прозор и зевала.
„…девет одличних, шест врлодобрих…“
„Прескочи то, ’ајмо појединачно, ионако више не примамо информације“ рече Зорица држећи се за чело. „Овај кафетин ми ништа није помогао, пулсира ми глава као да ме неко удара чекићем“ рече, више за себе.
„Бошковић, одличан, 4,70. Братковић, добар, 2,80. Весков, одличан, фали јој једна петица за 5,0.“ Војка направи паузу, очекујући реакцију колега, али нико се није огласио. „Да ли да ставим на гласање?“ Војка уморно подиже поглед према колегама, али се мук наставио.
„Мислим, она је јако добро дете, бави се атлетиком, такмичи се из биологије… Има четворку само из француског…“
„Ако Веће изгласа пет, ја немам ништа против, али бих тој малој оставила четворку чисто за наук. Много је умислила да је богзна шта, треба је мало спустити на земљу. На главу ми се попела да одговара за пет, као да је једина на свету!“ рече Ана. „Зато је нисам ни питала! Погледај јој оцене током године, па реци да ли има основа!“
„Добро, ако се ти не слажеш, ја сигурно нећу инсистирати. Мислим, жао ми што је добро дете, мислим да је кандидат за вуковца, али наравно, ти одлучујеш…“
„Да ти право кажем, много ми штанцујемо те вуковце и одликаше. То више ни на шта не личи!“ рече Влада.
„Добро, значи нећемо гласати?“ Војка је гледала по успаваним лицима својих колега, и када је видела да нико није заинтересован, наставила је са читањем.
„Гвозденовић, добар, 2,80, Димитријевић, две слабе…“
„Јао, он је… да не причам. Ту ништа не помаже…“ упаде Нина. „Код мене му пиши два, сигурно нећу због њега да долазим у августу. И, све моје јединице одмах да ти кажем преправљај у двојке, као и за друга одељења. Ја им то држим до краја као слабу не би ли се пробудили, али све то мачку о реп!“
„Добро, остаје слаба из математике…“ Војка погледа Милана.
„Ма, и моје исправи све, наравно! Да ли ћу му дати сад двојку или у августу, која је разлика, осим што морам да седим са њим на плус четрдесет и дрвим полиноме… а он не зна ни да сабира до двадесет, ’ајде молим те…“
„Добро…“ Војка је из пернице извадила гумицу, и брисала јединице, преправљајући их у двојке. „После ћу црвеном хемијском… за сада само овако… Значи, математика, и енглески… добро. Дакле, Димитријевић, немам сад просек, израчунаћу после, али вероватно је добар, како видим. Ђорђевић, добар, 3,38, Живковић…“
„Ђорђевић ти је добар?“ изненади се Смиља. „Ја сам била убеђена да ће бити бар врлодобар! Дај му код мене пет, и онда треба још једна, да видимо шта може да се уради, он је много добро дете, није баш да воли да учи, али живи у јако тешкој ситуацији, скоро му је и деда умро, много је био везан за њега, и…“
„Јао, Смиљо, па ти знаш цео крај, овде си 40 година, па сваком некад умре деда!“ рече Цица.
„Али он је баш био везан за деду, дајте да помогнемо детету, па идуће године су осмаци, из других школа ће доћи на пријемни са пуно бодова, једино наши ће да награбусе! Шта теби значи да ли му пишеш четири или пет, а он можда због твоје четворке не упише школу коју жели! И да га носиш на души цео живот!“
„Прво, код мене има два, а друго, можемо тако и шест-седам оцена да навучемо па да буде одличан!“ нервирала се Цица.
„Велика ти наука ликовно. Дај детету три па да идемо даље, пиши тројка ликовно, и код мене пет…“
„Цицо?“ Војка погледа колегиницу.
„Пиши шта хоћеш, само да идемо кући више!“ Цица је нервозно прошла рукама кроз косу.
„Добро“ Војка опет отвори перницу и обриса две оцене. „Онда, Ђорђевић врлодобар, Живковић одличан, 4,80, Зурнић врлодобар, 3,75, Ивковић, одличан 4,50, Јанковић, и ту исто имамо једну четворку, из физичког…“ Војка погледа Драгослава.
„Остави четворку. Није ни близу за пет. Ако треба показаћу ти резултате годишњег теста, није ни ту четворку заслужио, и то сам му поклонио! А, и Весков смо оставили са једном четворком, не може њему да се поправи,“ рече Драгослав.
„Чекајте, људи“ укључи се Горан, „Па, од кад су дошли у пети разред причамо како скоро нисмо имали гору генерацију, је л’ тако? И сад, то мало добрих које имамо ћемо да остављамо са по једном четворком, а зато ћемо све јединице да преправимо у двојке, и да поклањамо оцене неком што му је умро деда, па да ли је то нормално?“
„Не дао ти Бог да живиш у таквој ситуацији као Ђорђевић!“ рече Смиља
„Ја знам да их ти све познајеш, и пратиш ситуације, и све је то у реду, али ја питам нешто друго. Зашто помажемо само лошима, и да тако кажем – одабранима, а овима који се труде и раде остављамо по једну четворку?“
„Зато што штанцујемо лажне одликаше, па то постану лажни студенти, лажни дипломци и лажни магистри и доктори, а питамо се што нам овако иде!“ рече Влада.
„Тачно, али штанцујемо и лажне без слабих оцена, и зато што неком умре деда буде врлодобар, а неком коме нико не умре, или га Смиља не познаје, остављамо по једну четворку!“ рече Горан.
„Па, то и ја мислим“ рече Војка. „Заиста је овај разред јако слаб, и можда треба подржати ових неколико добрих и васпитаних…“
„Ја се не слажем. Тако их не подржавамо него их пуштамо да живе у бајци. Ови лоши и не могу боље, а ови могу, у томе је разлика, и ако их пустимо и поклањамо, идуће године ће радити још мање!“ рече Јулија. „Ја мислим да од њих морамо извући максимум, а не минимум. Читај даље, овако ћемо остати до прекосутра!“
Војка дигну обрве и дубоко уздахну. „Добро, ако већина тако мисли… Ја се са тим не слажем, и осећам да смо прилично неправедни, али опет, ако је то став већине ја ту ништа не могу“. Након што је вратила гумицу и оловку у перницу и притиснула дрикер, настави да чита.
„Добро… Катић, недовољан, две слабе…“
„Ту је једна моја, и моје све преправи у двојке“ махну Влада из дна зборнице. „У августу идем на море…“
„И моје“ рече Миланка окрећући лист магазина.
„Добро…“ Војка поново отвори перницу, и вукући прстом по рубрикама поче да брише јединице. „Миро, хоћеш ти да преправиш, или остављаш ову јединицу, закључила си Марковићу..“ упита Војка
„Па, ја сам хтела да држим неки критеријум, али кад нико неће да оставља на август, па нисам ни ја луда, стави му два, мада сам јако против тога! Али, ’ајде… кад смо у свим одељењима поправили, не могу сад да се сломе кола на твом…“
„Добро“, рече Војка и поново отвори перницу. „Значи Марковић сад нема слабе, у ствари у разреду нема слабих више… Заправо, у целом седмом разреду немамо слабих…“
„Нема ни у шестом ни петом, никад ни не оставимо, ја не знам кад смо последњи пут имали поправне у јуну или у августу“ рече психолог Грегор. „То није баш добро, али… тако је… шта ћемо…“
„Ма, која вајда од поправних кад свеједно морамо да их пустимо?“ уздахну Цица.
„Идемо даље, људи, ја не могу више да седим, пустите сад приче“, нервирао се Милан.
„Нинковић, врлодобар 4,40…“ Војка застаде дајући шансу некоме да одреагује, и након неколико секунди тишине настави. „Опачић, врлодобар 4,20, Попов, врлодобар, 4,30…“
„Ух, ух, ух… овде морам да вас замолим, он је у посебној породичној ситуацији, дајте ту мало да прогледамо кроз прсте…“ укључи се Милан.
„А, шта је посебна ситуација? Или боље да питамо Смиљу…“ нашали се Драгослав.
„Јесте, то је јако сиромашна породица, отац је алкохоличар…“ поче Смиља да ређа податке.
„Његов отац алкохоличар? Није он алкохоличар, долази на сваки родитељски, врло фин човек…“ прекиде је Војка.
„Јесте, јесте, не знаш ти, он се тако обуче и среди, и нико не примети, али он је алкохоличар, ја их јако добро знам, има ту свашта.. Боље да не знаш!“
„Још једна тешка ситуација?“ упита Горан. „Па, ово испаде неко специјално одељење, све неке тешке ситуације и смртни случајеви…“
„Не знаш ти кроз шта та деца пролазе, драги мој, и боље да не знаш! Ја ћу му одмах дати пет, Милане?“
„Шта има код мене?“ упита Милан.
„Тројку“ рече Војка.
„Пиши пет, да не мољакам сад још неког, као да паре из џепа дају! Не бих ја измишљао, стварно је тешка ситуација.“
„Добро“ рече Војка бришући закључене оцене. „Ух, овде у рубрици три тројке, како пет, Милане, можда боље да…“
Милован узе хемијску и устаде. „Ево, овако“, и брзо уписа још четири петице. „Поправио се на самом крају године“ рече и насмеја се.
„Ристић, одличан, 5,0…“
„Он је кроз иглене уши прошао, бар код мене. Није баш толико добар, али… нека…“ рече Влада.
„И код мене!“ добаци Цица. „Али, да не причам сад…“
„Добро, Стојановић, врлодобар 3,60, Танасковић добар, 3,40…“ Након краће паузе, Војка настави. „Ћук одличан 4,70…“ „Ћук 4,70? Па, да ли ћемо заиста дозволити да колегин син нема све петице?“ прекорно упита Нина.
„Па, Ранко више не ради код нас…“ рече Ивона.
„Па шта ако не ради? Радио је, и то пуних десет година!“ рече Смиља.
„Ја га нисам ни упознала!“ рече Ана.
„То што га ти ниси упознала не значи да треба да оштетиш његово дете. Дајте да гласамо, људи, не можемо овако!“ рече Нина.
„Људи, направисмо пијацу од школе! Хајде више да ставимо тачку на ово лудирање!“ рече Ивона.
„Ово је другачија ситуација. Ранко је диван човек, поштен, и добар колега, то му дугујемо! Нема шта да се гласа, пиши све петице!“ рече Смиља
„Чекај, Смиљо, дај да гласамо, да уђе у записник, не можемо баш тако да пишемо и бришемо…“ рече Војка. „Ко је за да Милошу Ћуку поправимо оцене како би имао све петице?“
Већина колега диже руку. Војка још једном извади гумицу.
„Мораћу испочетка да рачунам сву статистику“ уздисала је.
„Сви ћемо морати, није само код тебе“ рече Миланка.
„Колико још имаш“ упита Јелена.
„Петоро. Сад ћемо то брзо. Урошевић врлодобар, 4,40, ту имамо ситуацију са родитељима, сви их добро познајете, кад сам рекла да ћу му оставити четворку из владања, отац ми је припретио да ће ме пријавити у Министарству… Просто мислим да је за нас боље да буде одличан, ево и ја сам му дала пет, мада искрено није ни за три, али ја не могу са тим људима више да се натежем…“
„Пиши му код мене пет, да не бисмо стигли у Београдску хронику!“ рече Драгослав.
„Ма, чудни су људи, не знам на шта су више спремни!“ рече Војка преправљајући оцену, и настави. „Дакле, Урошевић одличан, Ускоковић, био је недовољан, сад немам просек, израчунаћу, Филиповић одличан, 4,85, Хрњак добар, 3,40 и Чукић одличан, 4,85.“
„Је л’ то то?“ упита Цица.
„Јесте, ако треба изостанке да читам…“ рече Војка.
„Немој, молим те! Сутра је наставничко, боље рачунај просек изнова, и ја ћу сад својима!“ рече Нина. „Испоклањасмо оцене као Деда Мразови, сачувај Боже!“
Аутор: Маја Бугарчић