Кад једно одређено стање почне да вас мучи, да постаје неиздржљиво, немојте стајати у мјесту, јер боље неће бити, још мање помишљајте на бјежање натраг, јер се од тога побјећи не може. Да бисте се спасли, идите напријед, тјерајте до врхунца, до апсурда. Идите до краја док не дотакнете дно, док вам се не огади. У томе је лијек. Претјерати, значи испливати на површину, ослободити се.
То важи за све: за рад, за нерад, за порочне навике којих се стидите а којима робујете, за живот чула, за муку духа.
Иво Андрић