Pustite ih, šta ste se navrzli na decu, svako vreme je drugačije.
Pa gleda stalno u taj telefon, ali kako svi tako i on, nije gori od drugih.
Ma to su takva vremena. Zove on drugare da idu napolje, ali niko neće, pa onda i on, šta će, igra te igrice i dopisuje se.
Pa šta, za nas su isto naši roditelji i za njih njihovi govorili da je sve bilo bolje u ono staro vreme. A nije tako, moraju deca da žive u skladu sa vremenom.
Ma najbolje da samo on nema telefon i da jedini odskače!
Prati on te jutjubere i voli da gleda. Eto, neka sam ja nemajka što mu dozvoljavam.
Ništa mu neće faliti!
…
Iz kreveca skroluju, u vrtiću znaju bolje i brže od roditelja da rukuju telefonom. U prvom razredu imaju svoj telefon, u drugom Instagram naloge, u trećem prave selfije i skupljaju lajkove. I eto, ništa im ne fali.
Do jednom.
Danas je medije obišla vest da je tinejdžer koji ima 15 godina ispao iz autobusa i da mu se lekari bore za život. Očevici kažu – gledao je u telefon. Nije posebno važno da li je to, u ovom slučaju, baš tako bilo. Važno je da budemo svesni da su deca u opasnosti svakog dana.
I naravno da oni ne snose nikakvu odgovornost za svet kakav smo im stvorili, za uređaje koje smo im gurnuli u ruke, za to što od posla nemamo vremena za njih. Nisu odgovorni ni za to kad nam vreme za igru s njima kradu Instagrami i mejlovi. Znate, odrastanje i vaspitanje su pomalo prefrigani. Trogodišnjak neće reći „Mama, ostavi telefon, dođi da se igramo, potrebno mi je da me slušaš.“ Sedmogodišnjak neće reći: „Tata, ne gledaj u TV, hteo sam nešto važno da ti kažem.“ Neće. Samo će se pretvoriti u šesnaestogodišnjaka kog ne poznajete. A vi ćete se pitati šta se pobogu dogodilo?! Da, dogode se i hormoni i pubertet, ali pazite se da u tom pravdanju svakog lošeg odnosa s detetom ne preterate. Nisu uvek hormoni i nije uvek pubertet. Ponekad je i do nas.
Jedna od stvari koje deluju tako bezazleno a koje 90% tinejdžera radi i time svakog dana rizikuju živote su i slušalice u ušima. Uvek i svuda. Na pešačkom i van njega, na trotoaru, u tržnom centru. Može da se oglasi alarm za požar, može neko da pokuša da ga upozori sirenom da je u opasnosti, on neće čuti. Telefon u rukama, slušalice u ušima i svet može slobodno da prestane da postoji.
Pa šta onda možete da uradite? Najmanje 5 stvari.
- Da čak i tinejdžerima instalirate jednu od aplikacija za praćenje i kontrolu. Tako ćete vrlo lako znati da li je tokom časa listao Instagram, a koliko je dugo proveo igrajući igrice.
- Da odložite kupovinu ili poklanjanje svog starog telefona detetu, što je moguće duže. Mnogi roditelji misle da ako šestogodišnjaku daju svoj stari telefon bez sim kartice, da se to i ne računa. A zapravo je potpuno svejedno. I nemojte to da radite.
- Da ostanete dosledni pravilu da ni za koga u kući nema telefona za ručkom i posle 10 sati uveče. Vajfaj se gasi u to vreme. Izuzetak mogu biti oni koji rade u to vreme.
- Da ograničite SVOJE vreme na telefonu.
- Najvažnije: da razgovarate. Objašnjavate. Zašto se ne gleda u telefon na času, u saobraćaju, za stolom. I da date primer.
A šta nikako ne smete da uradite? Da slegnete ramenima i odustanete od borbe jer je tako lakše, verujući – neće se to meni i mom detetu dogoditi.