Стицај несрећних околности довео ме је у ситуацију да по болницама и чекаоницама проведем целу годину као пратилац болесним родитељима. И то је ход по мукама у сваком смислу јер се непрекидно крећеш између стања очаја, беспомоћности и физичке исцрпљености, а онда тонеш у потпуну тупост и одсуство било чега рационалног.
Пошто се подигла велика прашина око нашег здравства и афера добила име као акушерска, а могла се звати по било ком сегменту медицине, јер свуда је исто, морам да реагујем. Морам да реагујем као неко ко то посматра из првог реда. Морам да реагујем јер ја радим у школи и примећујем сличности. А морале би да реагују и све друге службе, јер проблеми су свуда потпуно исти.
Мој основни утисак је да су у нашим болницама сви угрожени. Не зна се, заправо, коме је теже, да ли онима који тамо леже или онима који треба да их лече. Услови су нељудски. Просторије, тоалети, храна. Али, о томе је већ пуно речено. Ја овде говорим о људима, о лекарима и сестрама, за које су исто тако услови нељудски. Пре свега, мало их је. Раде у апсолутном хаосу, притиснути буком, захтевима, гужвом, везама и притисцима, а све то помоћу штапа и канапа. Ипак, највећи број њих свој посао раде честито и стручно. Гледајући те напоре, често сизифовске, дошло ми је више пута да пољубим оне степенице преко којих улазим у школу, свесна да, у поређењу са болницом, ја радим господски посао.
Међу свим тим савесним и професионалним људима постоји мали број отпадака. Намерно их овако зовем јер они својим незнањем, непоступањем, неваспитањем и бахатошћу прљају углед читаве професије. По мом личном уверењу њих је свега десет посто, али они дубоко забадају трн у осетљиво стање сваког болесника. Они искачу, о њима се прича, они су виновници афера. У муљу штете коју такви праве нестају сви они часни, посвећени и пожртвовани, они који читав систем држе и не дозвољавају му да се уруши иако је паду склон. Јер код нас свака професија постоји и истрајава још увек само, и искључиво, на личном ентузијазму.
Наше друштво је постало друштво гутача афера. Деси се нешто лоше, скандалозно и шокантно, деси се и прође. Маса се мало заталаса, а онда нека друга недолична прича поклопи претходну. Нико ни за шта не одговара, никада не сазнамо епилоге тих афера. Живот иде даље. Покварењаци сваке феле настављају да раде свој посао исто као што су га радили и раније јер знају да им се неће десити ништа осим тренутне срамоте, а они који свој посао стварно раде, тону у животну срамоту и немоћ покушавајући да се оперу од смрада, покушавајући да се правдају, покушавајући да докажу како нису сви исти, радећи још више и преданије.
Тако је у здравству, тако је у школи, тако је у судству, тако је у полицији, тако је, нажалост, свуда.
Ми смо друштво без правог система, суштинског и логичног, продуктивног и хуманог. Ми смо друштво где систем рађа страх, где је свака критика неприхватљива, где се не ради на унапређењу, већ се гласнику сече глава. Уплашени смо и згађени, засићени смо поразима, сиромашни смо, а сиромаштво производи корупцију, ћутање, окретање главе и безнађе.
…
Али, драги лекари и сестре, драги професори, драги полицајци, војници, судије и сви други службеници, ви посвећени и вредни, стручни и часни, морате знати да вас је већина. И сви ви знате ко су они међу вама који су коров, који вас брукају, који узимају паре, разваљују договоре, који вам не припадају. Не треба ћутати јер то није солидарност. Ћутањем чувате оне који вас руше. Ћутањем се стављате у њихову службу јер својом чашћу и знањем браните струку, одрађујете и њихов посао, чувате им леђа. Неће вам они за то бити захвални. Нису они способни за то, јер да јесу не би ни били такви какви су.
У свакој служби код нас, на свакој њиви, постоје људи стручни и поштени, они који знају шта и како треба радити, који имају визију шта и како треба променити и унапредити. Често их слушам на телевизији, често читам њихова промишљања, сугестије и савете. Дубоко сам убеђена да је таквих већина. Сведочим о томе на месту где ја радим, сведочим по ходницима болница, амбуланти, испред шалтера…свуда. Само не треба ћутати. Треба дозволити да буде осуђен, ухапшен, проказан свако ко није достојан места где се налази. Да ли је то лако? Није. Али је поштено. И лековито.
Морамо знати да иза акушера који убије бебу или обешчасти мајку стоји хиљаде пристојних лекара. Он је појединац, хиљаде њих су поштени професионалци. Иза медицинске сестре која вређа и виче стоје хиљаде њих које су достојне свог позива. Иза педофила из вртића стоје хиљаде васпитача којима са поверењем остављамо своју децу. Иза наставника који не држи своје часове, који је недоступан у строгости, ригидан, често нестручан, стоје хиљаде који нам децу уче да читају и рачунају. Иза неколико плагијатора имамо хиљаде професора. Иза корумпираног полицајца или судије, хиљаде су правих.
Зато, хајде да се освестимо, да одустанемо од лажне солидарности, да се ослободимо страха. Па кад проговори неко храбар из струке, да га подржимо, да их не предамо на милост и немилост линчу бахатости. Хајде да свако почисти коров из свог дворишта, да заштитимо своју струку и професионализам. Ако не будемо од тога бољи, бар ћемо бити поштенији. Ангажоваћемо правду за част.
Аутор: Биљана Васић, професорка српског језика и књижевности из Шапца