Do zvrkove 2. godine sam uspevala da ga hranim zdravo, bez fabrički procesuiranih bezvezarija. Jeo ih je u vrtiću, na rođendanima ili kad mu neko ponudi na ulici, ali kući toga nikad nije bilo. To jest, jeli smo ih krišom da on ne vidi 🙂
Onda su došle „ja želim“ faza i „besnilo“ faza, i sve se pokarambasilo. Bila sam svesna da će taj dan kad tad doći i stalno sam govorila „neću da mu dajem slatkiše dok god ih i sam ne bude bio svestan“, ali nisam se pripremila za ovakvu borbu.
Scena od pre koji mesec:
Plavi Frikomov frižider (jedan od bar 10 na putu do kuće) i on želi sladoled. Džabe što sam mu kući napravila lep homemade, sve u onim modlicama na štapiću, kad on želi baš ovaj sad i ovde. Kreće vriska. Ok, kupiću mu.
Pojede sa slašću onaj sladoled, i baš mi je nešto i sladak bio tako musav i srećan. No, ne lezi vraže. Evo ga drugi frižider. On opet hoće sladoled.
„Pojeo si već jedan. Boleće te stomak. Kupićemo sutra ponovo. Obećavam ti!“
Vrtim verzije tih rečenica u krug, ne vredi.
Vriska se pojačava, on neće da se pomeri od frižidera. Približava se jedna devojčica da kupi sladoled, uplašila se od mog doprekojiminutumiljatog zvrka. On reži na nju i na sve koji hoće da mu se približe.
Zovem ga da se pomeri „da se nešto dogovorimo“, ne vredi. Ukočen sve više vrišti pored frižidera, a kad pokušam da mu se približim on krene još glasnije.
Preznojavam se, u modusu sam one roditeljske „pokisle dijareje“ koju sam nekoć spominjala: samopouzdanje – nula, osećanje nemoći – stotka!
(A složićete se da nema ničeg goreg od doživljaja roditeljske nemoći.)
U mislima mi katastrofa: „Neće valjda sad po 2-3 sladoleda dnevno jesti dete od dve godine! Dovoljno je što sam prihvatila da ćemo mu baš svaki dan kupovati po jedan sladoled. Ako mu sad popustim on će naučiti da tako može svaki dan. Nema pravila, nemoćna sam. Užas!“
U jednoj takvoj situaciji sam bila sama sa njim pa sam mu na kraju kupila još jedan sladoled, a drugi put ga je muž čvrsto podigao i nekako smo otišli kući. U vrištanju. Svi preznojani i nervozni. (Kada je u tantrumu ili u preplavljenosti sav se iskrivi i ja ne mogu da ga uzmem u ruke jer mi klizi.)
Sličnih situacija je bilo još 100. Roditelji sa decom izazovnog karaktera između njihove 2. i 3. godine će me razumeti.
Na primer, išli smo jednom porodično u BIG. Ugledao je one autiće na žetone.
Naravno da ćeš se vozati, sine. Još jednom? Hajde tata, ubaci žeton.
Jaoj, baš je sladak. Slikaću ga da pošaljem baki.
Još jedan žeton?
Imaš li ti još para kod sebe? Kupiću još par žetona. Hoće i ove druge autiće da proba.
I tako posle jedno 10 minuta i bar 10 žetona, mi mu kažemo da je dosta i da moramo kretati.
Aha, to je vaš problem, roditelji moji! Ja hoću još i još. „Ja žeeeeliiiim još“.
I kreće scena.
Džaba objašnjavanja, džaba još SAMO jedan, dva žetona. Ovome se mora nekako stati na put. A vrištanje ne prestaje.
Muž je opet nekako uspeo da ga drži dok ovaj vrišti u rangu operskih pevača, baca se i klizi mu iz ruku.
Da li je potrebno da napomenem da je to njegovo vrištanje trajalo bar još jedno 15 minuta, istim intenzitetom? Nekako nas je muž u takvim uslovima sve doveo kući, ali su naredni sati bili ispunjeni prvo nervozom, a onda izduvankobalon raspoloženjem.
I da li zaista postoji rešenje za ovakve situacije?
Oni koji redovno prate moj blog znaju da sam majka jednog izuzetno temperamentnog deteta, visoko senzitivnog i zahtevnog, sa niskim pragom tolerancije na frustracije.
Kod takve dece očekivani izlivi besa u periodu između 2. i 3. godine znaju da budu dosta češći i intenzivniji nego kod drugih vršnjaka, a mnoge tehnike koje vam drugi savetuju da sa ovim problemom izađete na kraj u velikom broju slučajeva PROSTO NE PALE!
Član sam mnogih FB mama grupa za pozitivno vaspitanje i saosećajno roditeljstvo (jer u batine ne verujem) i verujte mi da sam pokušala da primenim puno stvari koje sam tamo saznala od stručnjaka ili drugih mama. Međutim, one nama prosto nisu pomogle.
I onda sam upala u jedno najnepoželjnije stanje koje roditelj može imati – odsustvo vere da će nam bilo šta pomoći.
To stanje ne bih nikome poželela.
Planiranje unapred!
Možda ste sada očekivali neki revolucionarni savet, ali verujte mi da je nama ova tehnika u velikoj meri umanjila verovatnoću potencijalnih ispada besa.
Evo kako..
Kada je u pitanju afera sladoled, ovako sam ga pripremala (nakon što ipak pojede taj svoj jedan sladoled):
„Mateo, sada ćemo proći pored puno drugih frižidera sa sladoledom. Nećeš tražiti sladoled, zato što si sad već pojeo jedan. Jel važi?“
On sluša, ćuti i onda obavezno ima potrebu da ponovi:
„Nećemo više jesti sladoled. Ja sam pojeo sladoled.“
I početku nije odmah palilo, jer je odmah kod prvog frižidera tražio još jedan, ali sam bila uporna u podsećanju na dogovor.
Uporna sam bila i u rečima i u tonu.
(A o tom tonu imam materijala za poseban tekst.)
Ponekad je on sam tu ubacivao i „Neću puno sladoleda da jedem. Boleće me stomak.“
Sad smo došli do toga da nekad prođe i ceo dan da ne pojede sladoled, ili da prođemo pored 100 frižidera do centra pa da tamo pojedemo zdrav sladoled u Moritz Eis. Ali vrlo često ili on ili ja sve iz početka ponavljamo kod svakog frižidera.
A sladak je: „Mama, samo da pogledam koji sladoled ima. Neću jesti.“ Pa onda stane i gleda par sekundi slike sladoleda i doda: „Mmm, ukusni sladoled. Ja vooolim sladoled. Dobro je. Idemo, mama.“
Isto tako ga pripremim da će tamo biti autići. Pa ili „Nećemo danas stići da se vozimo jer moramo tu i tu da stignemo“ ili „Vozićeš se samo toliko i toliko puta i onda idemo“.
Pa mu pokažem koliko žetona imam.
Kad hoće još, budem uporna u ponavljanju dogovora.
On jako voli i kad ga podsetim: „Jel se mi sve dogovaramo?“ Zastane, razmisli i onda krene.
O čemu se tu u stvari radi?
Deca ovakvog temperamenta posebno vole red i plan. To ih smiruje i, što je najvažnije, TO IM ULIVA SIGURNOST!
A deci je sigurnost najvažnija!
Pa još kada roditelj ostane dosledan planu koji su dogovorili i ne popušta, tek im to uliva sigurnost.
A suština je upravo u tom planu koji su zajedno napravili. Jer, ova deca imaju i izraženu potrebu da učestvuju u odlukama.
Njih objašnjavanja i naredbe dodatno frustriraju!
Teško je uvek sve predvideti i zato ova tehnika ne može baš uvek da uspe. Ja ga pripremim za sladoled, ali ne npr. i za tržni centar Panda. Pa onda sledeći put ubacim i nju u naredni plan koji dogovorimo.
Ova tehnika zna i da zamara. Pomislim ponekad: „O ne. Pa jel moram sad opet dogovor, plan, bla bla? Zašto to ne ide spontano?“
Pa ti pusti da ide spontano, draga, ali onda ćeš rešavati i spontani izliv besa. A i tvoj manjak samopouzdanja nakon toga.
Još nešto što volim da kažem posle takvih uspelih zajedničkih „poduhvata“ je da pohvalim što je ispoštovao dogovor i da opišem kako se povodom toga osećam:
„Jako sam srećna što si ispoštovao dogovor.“ I onda njegovo omiljeno, što i sam stalno ponavlja: „Mi se sve dogovaramo!“
Jer se mi zaista i dogovaramo. Učim ja od njega i uči on od mene.
Pitam i njega za mišljenje i uvažavam ga gde god mislim da ga to ne ugrožava.
Za mene je upravo to suština vaspitanja!
Izvor: aleksandrabirta