„Извините, шта сте то рекли МОМ детету?!”

април 26, 2019

Волимо ли децу или волимо САМО нашу децу?

Много је тешко за анализу када неко каже „Ми смо народ који воли децу!” Тачно! Али чију децу, није прецизирано?! Ја све више стичем утисак да смо ми народ који воли само своју децу. Што је и логично. Али где се изгубио осећај за заједницу и за колектив, или осећај да генерално волимо децу? Свачију децу и сву децу око нас! (Осим на ФБ када причамо о мерама државе према родитељима и позивамо се на то да су деца наша) Што је тачно!

У мом крају, сви воле децу! Али искључиво своју! Мислим сви се уважавамо као комшије, али нема никаквог заједничког духа, иако имамо много тога заједничког. На пример, деца нам иду у исту школу, играју се на истим игралиштима, у исто време им почињу и завршавају се часови. И већ неко време највеће угрожавање безбедности око школе управо правимо ми родитељи који у исто време долазимо по своју децу и доводимо их у куће, које су једна поред друге, или у улици поред наше. Као брод лудака! Да неко некоме бане, да га зове испод прозора, да се спонтано организујеш, да једна мама у ходу све преузме, а остали прихвате, па да тако удружено идемо до школе, од школе, до парка… То не постоји!

Причање са непознатим којем учимо нашу децу се своди на то да комшији углавном не кажу „Добар дан” или ако кажу, па се постави потпитање, гледају у земљу и убрзају корак. Тако је и у парку! Не смеш опет бити ни сувише наметљив. Увек може да ти неко каже „Извините, што сте то рекли МОМ детету?!”.

Е сад, ствар је много компликованија. Јер сви ми васпитавамо децу по сто три различита модела и стварно је напорно када смо заједно. Неко практикује традиционално васпитање, неко Монтесори, ови други су склоп Викинга и Швеђана, неко је либералан, неко не васпитава уопште (нећете веровати које они фантастичне резултате постижу). И тако док се ти дереш у парку свом детету „Силази одатле, ту је забрањено” родитељ поред тебе снима мобилним своје дете које осваја врх забрањеног и поносно тврди да је то добро за психомоторни развој, и баш има пуно научних радова на ту тему. И тако око сваке ствари! Ти не даш ово, они дају, ти даш оно, они не дају…

Посебно је занимљиво што ми као такви, родитељи у парковима или на улици смо општа претња друштву около. Дете не сме да ти заплаче, не сме да се дере, не сме да вришти, не сме да трчи, једном речју не сме да постоји. Или, ако постоји треба да је икебана, јер ако ништа друго, завршићеш као пост на ФБ и омиљени доживљај из продавнице!

Када би нас све колективно изучавао неки терапеут мислим са би стекао утисак да смо дисфункционално друштво.

Све ово пишем јер моје женско дете од скоро десет година има жељу да оде сама до парка! Ок. Лепа жеља! Логична! Али ме мучи то што знам да ће заиста бити САМА. Ми волимо много децу! Али НАШУ децу, и учимо их да живе сами. Учимо их да је свет сурово место, да је опасност свуда око нас, да никада не почињу први, али да поштено врате, да не причају са непознатима и разне мудрости још…

Нисмо ми као мали били никада сами! Увек је радознало око неке бабе, комшинице или маме мотрило на нас док смо мислили да смо сами! Те очи мотре сада само своје! Човек је човеку вук. Томе их учимо.

Аутор: Јелена Обрeновић Дамњановић, академска сликарка и власница Студија ОЗ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама