Ја сам луда мама. Дефинитивно.
Управо сам урадила следеће.
Прво сам своје трогодишње дете посадила испред телевизије, не би ли се смирио на макар пет минута. Грозно. Знам. А ТВ иначе избегавамо.
Онда сам уместо цртаћа, детету пустила да гледа Анимал пленет. Или већ тако нешто. У том тренутку на програму су били некакви момци који хватају алигаторе.
Па сам своје дете убеђивала да су то у ствари крокодили а не алигатори. И да им бате неће ништа. Јок, неће, ваде их из мочвара, базена, и одводе у резервате, или још горе, у зоолошке вртове.
А онда сам, црна ја, свом детету обећала да ћемо ићи и ми да мазимо и хватамо исте те крокодиле.
Ево га већ три сата понавља и не може од среће да се смири, што ће ићи да их види. Па ме још пита када ћемо мама, када идемо? Ја и мој дуг језик. Куд не пустих Трансформерсе или Ватрогасца Симу? Или је можда и боље што то није гледао, ко зна шта бих му обећала. Аутомобил што се сам склапа и расклапа.
Иначе, нисам ја баш склона обећањима. Знате како кажу, обећање лудом радовање. Више сам да све спремим, па онда само одједном изненађење! Без пуно приче, помпе.
Мада, сада ме ни Дунав ни Сава опрати неће, обећах детету лов на крокодиле, који нису крокодили, ове видесмо у Мисисипију, зна ли ко колико је карта до тамо? И где је доврага тај Мисисипи? Мислим, знам на ком је континенту, али чек’ да отворим и мапу.
Смири се сине, ићи ћемо, крокодили живе овде, у реци Мисисипи. Не, мама, каже ми дете. Живе у дубокој реци Нил. Јао, јесте сине у праву си. То су други крокодили. И њих ћемо ићи да видимо. Ма, прекини жено више да причаш и обећаваш.
А када ћемо мама? Питај тату, тражим тренутак предаха. Ти си му обећала, ти му и одговори, говори ми муж. Аман, што се ти мужу само извлачиш? Сад ћеш да видиш…
Сине, идемо код крокодила када нам тата да новац за путовање. Дај, тата! Дај! – вришти дете по кући. Хоћу видим крокодила! А ја сам срећна, пет минута сам сама, довољно да отрчим до тоалета на туширање.
Мамааааа! Вришти моје дете. Реци сине, шта је било, мама се купа, и не улазиииии… Ох, већ си ушао… Реци сине. Мамаааа, види, тата дао парице. Гледам у његове скупљене шаке у којима стеже метални новац. Па сине, имаш ли довољно? – питам га.
Да, мама, тата дао пуно парица. У себи бројим 67 динара. Дивно, баш лепо, говорим клинцу, а мислим се како за ових 67 динара, не могу купити ни гуменог крокодила. Бар да утешим клинца, када сазна како његова мама лупа…
Мама, а како ћемо идемо? Пита ме клинац. Јаооо, јаооо, дође ми да му кажем прекини више, али ми је жао, гледају ме његове окице радознале, ведре. Па, летећемо авионом. Причам му. Па ћемо онда ући у неки чамац. И тако ћемо стићи до њих. Мама, ти ћеш мени купиш и брод и авион и хоптер (хеликоптер) и онда идемо да ја мазим крокодила. Ваши сине, говорим му. И немам појма који ми је враг, те цео дан блебећем без везе. Још ни кола себи нисам купила, а овамо обећавам авионе, камионе.
Одлучујем да исправим ствар. Дете мора знати истину. Кажем детету – Сине, можда нећеш моћи мазити крокодиле. Они су, знаш, веома опасни. Знам, мама – каже ми дете. Али и ја сам опасан. Мазићу ја њих, видећеш. И ја сам крокодил, јесам ли? Јеси, сине, јеси… Говорим му. Толико о реалности, бар за сада.
Одох сада да бројим паре из касице да видим имамо ли довољно бар до неког ближег крокодила да одемо. А за неке друге градове и реке, мораће да се штеди. Дебело.
Управо сам урадила следеће.
Прво сам своје трогодишње дете посадила испред телевизије, не би ли се смирио на макар пет минута. Грозно. Знам. А ТВ иначе избегавамо.
Онда сам уместо цртаћа, детету пустила да гледа Анимал пленет. Или већ тако нешто. У том тренутку на програму су били некакви момци који хватају алигаторе.Па сам своје дете убеђивала да су то у ствари крокодили а не алигатори. И да им бате неће ништа. Јок, неће, ваде их из мочвара, базена, и одводе у резервате, или још горе, у зоолошке вртове.
А онда сам, црна ја, свом детету обећала да ћемо ићи и ми да мазимо и хватамо исте те крокодиле.
Ево га већ три сата понавља и не може од среће да се смири, што ће ићи да их види. Па ме још пита када ћемо мама, када идемо? Ја и мој дуг језик. Куд не пустих Трансформерсе или Ватрогасца Симу? Или је можда и боље што то није гледао, ко зна шта бих му обећала. Аутомобил што се сам склапа и расклапа.
Иначе, нисам ја баш склона обећањима. Знате како кажу, обећање лудом радовање. Више сам да све спремим, па онда само одједном изненађење! Без пуно приче, помпе.
Мада, сада ме ни Дунав ни Сава опрати неће, обећах детету лов на крокодиле, који нису крокодили, ове видесмо у Мисисипију, зна ли ко колико је карта до тамо? И где је доврага тај Мисисипи? Мислим, знам на ком је континенту, али чек’ да отворим и мапу.
Смири се сине, ићи ћемо, крокодили живе овде, у реци Мисисипи. Не, мама, каже ми дете. Живе у дубокој реци Нил. Јао, јесте сине у праву си. То су други крокодили. И њих ћемо ићи да видимо. Ма, прекини жено више да причаш и обећаваш.
А када ћемо мама? Питај тату, тражим тренутак предаха. Ти си му обећала, ти му и одговори, говори ми муж. Аман, што се ти мужу само извлачиш? Сад ћеш да видиш…
Сине, идемо код крокодила када нам тата да новац за путовање. Дај, тата! Дај! – вришти дете по кући. Хоћу видим крокодила! А ја сам срећна, пет минута сам сама, довољно да отрчим до тоалета на туширање.
Мамааааа! Вришти моје дете. Реци сине, шта је било, мама се купа, и не улазиииии… Ох, већ си ушао… Реци сине. Мамаааа, види, тата дао парице. Гледам у његове скупљене шаке у којима стеже метални новац. Па сине, имаш ли довољно? – питам га.
Да, мама, тата дао пуно парица. У себи бројим 67 динара. Дивно, баш лепо, говорим клинцу, а мислим се како за ових 67 динара, не могу купити ни гуменог крокодила. Бар да утешим клинца, када сазна како његова мама лупа…
Мама, а како ћемо идемо? Пита ме клинац. Јаооо, јаооо, дође ми да му кажем прекини више, али ми је жао, гледају ме његове окице радознале, ведре. Па, летећемо авионом. Причам му. Па ћемо онда ући у неки чамац. И тако ћемо стићи до њих. Мама, ти ћеш мени купиш и брод и авион и хоптер (хеликоптер) и онда идемо да ја мазим крокодила. Ваши сине, говорим му. И немам појма који ми је враг, те цео дан блебећем без везе. Још ни кола себи нисам купила, а овамо обећавам авионе, камионе.
Одлучујем да исправим ствар. Дете мора знати истину. Кажем детету – Сине, можда нећеш моћи мазити крокодиле. Они су, знаш, веома опасни. Знам, мама – каже ми дете. Али и ја сам опасан. Мазићу ја њих, видећеш. И ја сам крокодил, јесам ли? Јеси, сине, јеси… Говорим му. Толико о реалности, бар за сада.
Одох сада да бројим паре из касице да видим имамо ли довољно бар до неког ближег крокодила да одемо. А за неке друге градове и реке, мораће да се штеди. Дебело.
Извор: being-m.blogspot.rs