Ja sam luda mama. Definitivno.

25 juna, 2016
Ja sam luda mama. Definitivno.
Upravo sam uradila sledeće.
Prvo sam svoje trogodišnje dete posadila ispred televizije, ne bi li se smirio na makar pet minuta. Grozno. Znam. A TV inače izbegavamo.
majkOnda sam umesto crtaća, detetu pustila da gleda Animal plenet. Ili već tako nešto. U tom trenutku na programu su bili nekakvi momci koji hvataju aligatore.
Pa sam svoje dete ubeđivala da su to u stvari krokodili a ne aligatori. I da im bate neće ništa. Jok, neće, vade ih iz močvara, bazena, i odvode u rezervate, ili još gore, u zoološke vrtove.
A onda sam, crna ja, svom detetu obećala da ćemo ići i mi da mazimo i hvatamo iste te krokodile.
Evo ga već tri sata ponavlja i ne može od sreće da se smiri, što će ići da ih vidi. Pa me još pita kada ćemo mama, kada idemo? Ja i moj dug jezik. Kud ne pustih Transformerse ili Vatrogasca Simu? Ili je možda i bolje što to nije gledao, ko zna šta bih mu obećala. Automobil što se sam sklapa i rasklapa.
Inače, nisam ja baš sklona obećanjima. Znate kako kažu, obećanje ludom radovanje. Više sam da sve spremim, pa onda samo odjednom iznenađenje! Bez puno priče, pompe.
Mada, sada me ni Dunav ni Sava oprati neće, obećah detetu lov na krokodile, koji nisu krokodili, ove videsmo u Misisipiju, zna li ko koliko je karta do tamo? I gde je dovraga taj Misisipi? Mislim, znam na kom je kontinentu, ali ček’ da otvorim i mapu.
Smiri se sine, ići ćemo, krokodili žive ovde, u reci Misisipi. Ne, mama, kaže mi dete. Žive u dubokoj reci Nil. Jao, jeste sine u pravu si. To su drugi krokodili. I njih ćemo ići da vidimo. Ma, prekini ženo više da pričaš i obećavaš.
A kada ćemo mama? Pitaj tatu, tražim trenutak predaha. Ti si mu obećala, ti mu i odgovori, govori mi muž. Aman, što se ti mužu samo izvlačiš? Sad ćeš da vidiš…
Sine, idemo kod krokodila kada nam tata da novac za putovanje. Daj, tata! Daj! – vrišti dete po kući. Hoću vidim krokodila! A ja sam srećna, pet minuta sam sama, dovoljno da otrčim do toaleta na tuširanje.
Mamaaaaa! Vrišti moje dete. Reci sine, šta je bilo, mama se kupa, i ne ulaziiiii… Oh, već si ušao… Reci sine. Mamaaaa, vidi, tata dao parice. Gledam u njegove skupljene šake u kojima steže metalni novac. Pa sine, imaš li dovoljno? – pitam ga.
Da, mama, tata dao puno parica. U sebi brojim 67 dinara. Divno, baš lepo, govorim klincu, a mislim se kako za ovih 67 dinara, ne mogu kupiti ni gumenog krokodila. Bar da utešim klinca, kada sazna kako njegova mama lupa…
Mama, a kako ćemo idemo? Pita me klinac. Jaooo, jaooo, dođe mi da mu kažem prekini više, ali mi je žao, gledaju me njegove okice radoznale, vedre. Pa, letećemo avionom. Pričam mu. Pa ćemo onda ući u neki čamac. I tako ćemo stići do njih. Mama, ti ćeš meni kupiš i brod i avion i hopter (helikopter) i onda idemo da ja mazim krokodila. Vaši sine, govorim mu. I nemam pojma koji mi je vrag, te ceo dan blebećem bez veze. Još ni kola sebi nisam kupila, a ovamo obećavam avione, kamione.
Odlučujem da ispravim stvar. Dete mora znati istinu. Kažem detetu – Sine, možda nećeš moći maziti krokodile. Oni su, znaš, veoma opasni. Znam, mama – kaže mi dete. Ali i ja sam opasan. Maziću ja njih, videćeš. I ja sam krokodil, jesam li? Jesi, sine, jesi… Govorim mu. Toliko o realnosti, bar za sada.
Odoh sada da brojim pare iz kasice da vidim imamo li dovoljno bar do nekog bližeg krokodila da odemo. A za neke druge gradove i reke, moraće da se štedi. Debelo.
Izvor: being-m.blogspot.rs

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama