Kada saopštite nekome da vam je dete alergično na određene namirnice, svi na prvu odmah pomisle jao, šta to dete uopšte jede, ili jadan, ne može da jede čokoladu. Ali nije sve u jelu, a kamoli čokoladi. Ne postoji na tanjiru toliko problema koliko ih ima u duši.
Prvi put kad sam se suočila sa alergijskom reakcijom mog deteta, je bio dan kada sam ušla u helikopter, krenula da upravljam, a da pojma nisam znala kako. Kao i svaki sledeći put, ponašala sam se kao da znam šta radim i da je sve u redu. Kao jaka i naizgled vrlo stabilna, hladne glave sam radila sve ono što sam mislila da će mu pomoći: zvala doktora, dala antihistaminik, mazila i tešila, ljubila i nosila dva sata dok crvenilo nije nestalo i svrabež prestao.
Kada se stanje smirilo – ušla sam u kupatilo da se smirim i duboko udahnula. Sa izdahom su krenule nezaustavljive suze, nekakav bol u grudima ispunio je prazninu koju sam tada otkrila u ljušturi moga bića. Nisam ni bila svesna da ću morati sa tim da se nosim svakog dana, celog života, a da će plakanje postati neizostavan detalj mog osobađanja od stresa.
Zamislite dečije rođendane, gde dete sedi na maminim krilima da ne gleda kako se deca zabavljaju u omaž nedozvoljenoj torti. Zamislite dete, sa godinu dana svesno da ne sme da dodirne obojeno, šareno i vrlo primamljivo u činiji na stolu dok okicama ne zatraži potvrdu.
A sad zamislite da ne spavate dve godine jer vas svrabež ekcema budi i sve vas boli od češanja i zamislite krvavu posteljinu koju ugledate ujutru kao posledica otvorenih rana. Zamislite da vam u snu drže ruke, da bi sprečili dalje češanje. I zamislite da jedino možete da zaspite na grudima svoje mame, jer otkucaji njenog srca kucaju za mene. I jedino me njen glas može umiriti, a ona mora tako nenaspavana sutra da sredi, opere, postavi, kupi, ispegla, skuva, obuče, presvuče, namaže.
Ali, ja sam sada porastao, pravim kolut napred u letu sa dve i po godine i igram futsbal sa batinim velikim drugarima. Mogu da odem i kod bake, a da ne tražim mamu. Ponekad mi se samo pojavi nešto crveno na nogicama, ne znam zašto i to me jako svrbi, sve dok me mama ne namaže i ne poljubi. Ja ne smem da pijem ovo mleko što svi piju, mada je moje isto belo, a nije od životinje. Ja ne smem da jedem hleb koji moji drugari u vrtiću jedu; kažu da to brašno, ono što vuk prospe na sebe da prevari jariće, nije dobro za moj stomak i moju kožu. Kažu i da ta jaja što nam daju koke nikako ne smem da jedem. Ali volim čvarke, veličine kokica. I znam sve boje, čak i sivu i ljubičastu. Samo moram da pazim gde i šta jedem.
Brzina života koji vodimo natera nas da neke stvari radimo rutinski. Tako sam se se ponašala i u rešavanju problema sa alergijama, kao robot: samo da smirim reakciju, pronađem uzrok i kao da će biti gotovo onog momenta kad se posledice umire. Ponašala sam se kao da nije ništa strašno i kao da se neće ponoviti.
Čudo kakav odbrambeni štit čovek može sam sebi da napravi. Takvu moć nemaju ni oni likovi u Ratovima zvezda. Koliko je to dobro, jer trezveno možeš da rasuđuješ u stresnim situacijama i da „radiš pod pritiskom“, toliko nije zdravo za čoveka samog. Jer, stres me, svaki put, kao bumerang, dočekao.
Nobel čeka mnoga izlečenja, a roditelji spas. Jer dešava se često. Ustvari, dešava mi se svaki dan. A onda čovek proizvodi novu moć stvarajući omotač od ljubavi, toliko snažne, da ni univerzum ne može da je prelomi.
Autor: MamaiDete