Ја сам Она мајка чије дете одбија да иде у вртић и плачом узнемирава другу децу, родитеље друге деце и кога већ не.
Она коју друге мајке гледају са сажаљењем што пролазим кроз тај период, што већ знају да ће то да траје, што је и њима непријатно због плача мог детета, па окрећу главе правећи се да не виде и не чују.
Она коју, опет неке друге мајке, узимају за пример лошег родитеља који не зна да препозна осећања свог детета, не зна да комуницира са њим и успостави правила понашања.
Она чије дете други родитељи узимају за пример како се не треба понашати у вртићу, па свом детету говоре без имало устезања и толеранције: „Видиш како се понашају бебе (упирући поглед у моје бескрајно тужно дете), а ти више ниси беба. Ти си велики дечак, је л’ да? Ти више нећеш плакати, тако смо се договорили, је л’ тако?“
Ја сам Она мајка која се свакодневно суочава са налетом емоција сопственог детета, са осудом одраслих, а највише са свакодневним самопроцењивањем које почиње питањем: Шта да променим у свом понашању како би моје дете лакше прихватило одвајање и останак у вртићу?
Ово није прича о прилагођавању у првој години вртића, ово се прича која се догађа током треће године боравка у вртићу. Прве две године су са сменом одбијања и прихватања прошле сасвим очекивано. Ова школска година или приближније ова календарска година вратила је прилагођавање на сам почетак са једном огромном разликом, да је дете сада свесније тога шта жели, не снебива се да испроба све начине да оствари своје жеље, зрелије је, а збуњеније својим развојним променама.
Као особа која је стручно образована (има теоријска и практична знања, основна и проширена, доедукована из различитих области), која ради са другом децом и успешно решава њихове изазове узроковане развојним променама, сигурна сам, што резултати потврђују, у своје стручно знање и праксу. Као мајка чије дете има проблем одвајања, тотално сам поражена.
Савети и идеје које сам пронашла у стручним књигама и људи које ценим нису довели до промене. Од детета добијам само информацију да жели да се играмо аутићима и да по цео дан буде у кући. Када му услишим жељу да можемо цео дан да будемо у кући и да се играмо, после неког времена му, наравно, досади и жели да изађе на игралиште, да се игра са сестром, да идемо негде… Да моја збуњеност буде већа моје дете само ујутру отплаче 10-ак минута (он каже „Отплачем само једну туру!“), док се остатак дана одлично уклапа у све активности и добро функционише са другарима.
У оваквој ситуацији остаје ми да наставим потрагу, опробам неке нове методе и саслушам своје дете из другог или другачијег угла. Ипак, ја сам Она мајка која не одустаје!
П.С. Текст је писан искључиво у циљу отварања душе и у нади да ће ми синути нова идеја када свој изазов ставим црно на бело.
Извор: dragoslava.wordpress.com