Prebacivanje loptice odgovornosti iz porodičnog u školsko dvorište, ali i obrnuto, nije ništa novo ni neobično. I škola i roditelji izgubili su kompas u pokušajima da se pronađu u svojoj ulozi i budu na visini zadatka.
Kroz generacije, navikli smo na jedan sistem. Taj sistem je bio jednostavan. Nastavniku i učitelju verovalo se bezuslovno, a roditelj se u svojim odlukama i postupanju prema detetu smatrao nepogrešivim. Jer, on je odrastao, a dete je dete. Ako je reč deteta protiv reči odraslog, nije bilo dileme kome će se verovati. Stvari su se polako menjale, ali odrasli su se u tome slabo snalazili. Sada, kada je jasno da i oni vrlo često greše u svojim postupcima i odlukama, prihvatanje te odgovornosti nije baš lak zadatak. Uz to, svet se promenio. I tu se, opet, nismo najbolje snašli.
Preko noći su nastavnicima zabranjene metode discipline koje podrazumevaju fizičko kažnjavanje i izbacivanje učenika sa časa, a roditelji su postali prezauzeti da se kvalitetno bave decom. Slobodno vreme mnoga deca provode trčeći s jedne na drugu aktivnost ili uz ekran telefona.
Edukacija je, naravno, ključ. Od nje mnogi beže, jer, kako reče Jasminka Petrović u knjizi Od čitanja se raste „Ljudi se plaše promena. Boje se da će ih pojesti, kao što je vuk pojeo Crvenkapu i njenu baku.“ A svet se menja, hteli mi to ili ne.
I onda, kad se u tim promenama ne snađemo najbolje i odbijamo da preuzmemo svoj deo odgovornosti, dobijemo to što imamo. Osuđivanog kriminalca koji koristi prostorije škole za potrebe snimanja spota muzičke grupe čije pesme nisu nimalo prilagođene deci, iako su pokušali da ih predstave u pozitivnom svetlu. Decu koja na ekskurzijama slušaju „koktel ljubavi“. Roditelje koji se nad tim zgražavaju, školu koja tvrdi da deca sve te pesme već znaju napamet.
I dok je zgražavanje kod nekih stvar licemerja, mene, kao roditelja čija deca nikad, baš nikad u svojoj kući ili automobilu nisu čula ništa slično, a pevuše stihove pesama koje im nisu primerene, ljuti stav škole da ona za to – nije odgovorna.
Da, vrlo je odgovorna. Kažu, problem je što deca već znaju sve te opskurne likove. Poznaju ih, pevuše njihove pesme. Uzmimo da je 80% dece već čulo za njega, a da čak 50% gleda i prati ono što radi. Jer roditelji nisu dovoljno odgovorni, jer je lakše samo dozvoliti. Jer svi to već gledaju. Neka mu se i 30% divi. A sigurna sam da su ovi procenti netačni, predimenzionisani.
Ali, moje dete nije čulo za njih. Nije čulo ni pesmu koktel ljubavi. Nije čulo ni mitrogol, ni miki milane. Kod kuće. Ali je čulo u školi. I da, ne mogu da očekujem da učiteljica kontroliše ono što deca pevuše na školskom odmoru. Ali, znajući to, ima stvari koje, kao roditelj, imam pravo da očekujem.
Šta očekujem?
Očekujem da se nikad sa školskog ozvučenja ne čuje muzika koju deca ne treba da slušaju. Pa ni ako su je tražili. Znate, moja deca traže svašta, ali moj je posao kod kuće da im ne dozvolim. Slobodno nemojte da im izađete u susret kad u junu zatraže da slušaju treš muziku.
Očekujem da u autobusu, na ekskurziji, deca koja su prerasla Dragana Lakovića, ne slušaju ni Daru Bubamaru ni Baju Malog Knindžu. Slobodno im recite ne može.
Očekujem da nijedan osuđivani kriminalac ne dobije u školi prostor da promoviše svoj rad niti priliku da sretne moje dete na hodniku ŠKOLE. Jer, ne znam da li je to svima jasno, ali ta škola rekla je time deci da je on kao ličnost sa svojom istorijom sasvim dobar uzor. Šta bi, inače, tražio u školi?
Očekujem da oni koji o tome odlučuju, znaju ko ima pristup prostorijama škole, da budu prisutni dok se pušta muzika sa školskog ozvučenja, da imaju informacije o tome ko i zašto posećuje školu. I da, kad je to potrebno, kažu ne može. Škola ne podržava te vrednosti. Zbog dece i onih roditelja koji brinu o tome šta im deca gledaju i slušaju.
Očekujem da i nastavnici, ponekad, sa decom razgovaraju o tome ko treba da im budu uzori i zašto je stvarno važno kakvu muziku slušaju. Da to govori o njima, da je deo njihove ličnosti, obrazovanja, integriteta.
Ako u školu šaljem dete koje nije pred ekranima satima, nije izloženo neprimerenom sadržaju, imam li pravo da očekujem da to neće naučiti u školi?
Jer, sve i da polovina roditelja svakog dana prati Zadrugu sa decom, škola ima svoju odgovornost. A ta odgovornost prema deci i onim roditeljima koji se trude ne smanjuje se zbog toga što, eto, postoje loši roditelji. To može biti samo loš pokušaj pravdanja.
Ukratko, ako u školu pošaljem dete koje nije nikad čulo za rialiti zvezde, očekujem da ih neće sresti baš u školi.
Autor: Emilija I.