Да ли је довољно рећи детету – Ја сам ти родитељ и мораш да ме поштујеш? Или му својим примером недвосмислено и свакодневно то показивати?
Родитељи су узор својој деци и она их опонашају. Не зато да би их имитирала, већ зато што желе да буду као мама и тата. У њиховим очима ми родитељи смо најважније фигуре, имају безгранично поверење у нас и на нама је да то и оправдамо.
Поверење и поштовање се граде константно
Неко ће рећи да нам се живот убрзао, да са повећањем броја година детета расте и број обавеза и активности и да имамо све мање времена, а све више захтева. Да, али то је наша реалност, и никако не треба да буде оправдање да постанемо као роботи који издају императивна упутства и војничка питања деци – „Пожури, закаснићеш! Хајде! Шта имаш за домаћи? Кад ти почиње тренинг?” Нити брзина којом живимо треба да потисне наше вредности и њихове потребе. Јер, деца су и даље деца, њима се живот није убрзао, а морају да прате наш ритам. Она имају исте потребе за разумевањем, подршком и поштовањем. А то није нешто што можемо да извадимо из џепа и дамо кад затреба, него нешто што треба да је стално присутно.
Комуникација као одраз односа
Промена, и позитивна и негативна, прво се огледа у начину на који родитељ комуницира са дететом. Зато и јесте најважније да промена почне са нама, да ми препознамо како причамо, које речи користимо, какав нам је израз лица, да ли подижемо тон, које речи наглашавамо. Присетите се у којим ситуацијама најчешће промените боју гласа и почнете другачије да разговарате са дететом.
Чиме је оно то тачно заслужило и како је реаговало? Да ли је узрок вашег стања нешто што је дете урадило или се једноствано „нашло“ на путу „напорном дану“? Наравно да имате право да будете љути, уморни, али немате право да то преносите на дете.
У основи, постоје две очекиване реакције (и у оквиру њих бројне нијансе) – дете се или побунило или се „прилагодило“. Када се побуни оно ставља до знања да му то не прија, а када се „прилагоди“ заправо трпи, повлачи се у себе и питање је када и на који начин ће једног дана то „накупљено“ да испољи. Који резултат је прихватљив за вас? Можда је ипак боље кориговати своје понашање, јер ће оно имати дугорочне резултате у виду узајамног поверења. Не заборавите, време брзо пролази и док се окренете ваше дете ће почети да излази са вршњацима, а тада ће вам посебно бити важно да знате и где је и са ким је и шта ради. Ако већ сад, док су мала, не поставите темеље поверења, шансе да ће вам то поћи за руком када одрасту су све мање.
Свесно правите промене
Деца су по природи добра, отворена, радосна, правдољубива, лако праштају, верују нам, желе да уче и умеју јасно да нам ставе до знања када им се нешто не допада.
Зашто је ово важно? Зато што деца неминовно одрастају и ове дивне особине, ако их не пригрлимо, временом ће бледети… Искористите их да градите ваш однос. Однос пун поверења у којем и ви и дете можете да кажете како се осећате, да поделите шта вам се дешава.
Причајте са дететом онда када оно то тражи, а не после серије, прања судова, ширења веша… Оно вас треба у том тренутку, не за пола сата. Ако ви од њега очекујете да одмах дође када га позовете, по чему је онда његово очекивање другачије?
Ако сте због нечега љути, нерасположени или вас боли глава, у реду је да то и кажете, наравно на начин који одговара узрасту детета. Не потцењујте моћ дететовог разумевања и емпатије, али зато разумите и ви њега када каже да је због нечега љуто, или да не може да среди играчке јер је уморно! Искреност и отворен однос су главно јело, а флексибилност је есенцијални зачин! Зато увек понудите више опција уместо да инсистирате на једној! Ако дете из неког разлога не може да уради нешто сада, понудите му бар још две могућности – да то уради када се одмори или да то одмах урадите заједно. Овако „упакован“ захтев звучи много прихватљивије у односу на искључив „сад и одмах“.
Ако не успевате да се договорите пробајте да промените глас! Причајте као лик из цртаног филма, пробајте да „звиждућите“ речи, будите загонетни као чаробњак, певајте! Урадите било шта другачије и видећете са којим одушевљењем ће дете дочекати промену! Оваква понашања буде позитивне емоције код детета, за њега је то позив на игру, па и то нешто што му је тешко да уради сада ће изгледати бар мало другачије.
Испробавајте, играјте се, опустите се, детињство не треба да буде оптерећено теретом озбиљности. Ако имате дилему или се плашите да ћете „изгубити конце“ зато што се понашате природно и отворено са дететом, увек се запитајте – шта вам је важније? Да тренирате строгоћу по сваку цену или да градите однос са дететом кроз игру, поштовање, разумевање? Да ли ће вас дете више поштовати ако сте престроги или ако у вама препозна особу којој може да се повери и на коју увек може да рачуна?
Драгана Алексић, породични консултант