Родитељство савременог доба: Превише принчева и принцеза

август 13, 2019

Наставници често наилазе на велику агресивност родитеља уколико им иоле критикују дјецу…

Однос са родитељима је за дијете пуно важнији него скупе играчке, гардероба и бројне активности које проводе други људи који су за то плаћени

„Мрзим брокулу! Бљак!“, галамит ће кроз сузе ваш потомак у још једној епизоди агоније породичног ручка, док ће мајка с телефоном на уху, усред важних пословних преговора, покушати да му у уста нагура макар још једну кашику поврћа, а пристојно дистанцирани отац између два залогаја провирити има ли шта ново на друштвеним мрежама, уз покоји мрки поглед ка потомку који му квари укус оброка.

Већ виђено, много пута, све док не стигне „коњица“ у виду мобитела, таблета, обећања о испуњењу којекаквих жеља, или пак селидбе у дневни боравак, у царство цртаних филмова, који ће одрадити оно за шта родитељи у данашњем савременом друштву имају све мање живаца, а што су наши преци редовно (и успјешно) рјешавали челичним ауторитетом. И пригодном комадићем дрвета.

Но, времена су се промијенила. Свакодневни стрес, недостатак воље, времена и стрпљења, бреме егзистенцијалних проблема, непознавање основних педагошких постулата…, све је то довело до промјене у данашњем схватању и практицирању одгоја дјеце, који је, како упозоравају многи педагози, скренуо на стрампутицу.

Испуњавање жеља због мира у кући

Попуштање у настојању да се спријечи негодовање или, не дај боже, плач дјетета који ће ставити шлаг на цјелодневни стрес, испуњавање сваке жеље ради мира у кући, посезање за технолошким благодетима које ће вам ослободити вријеме за испуњавање сопствених жеља у толикој мјери узима маха да се експерти с правом питају какве то генерације дјеце добар дио данашњих родитеља одгаја и куда ће такве методе дјецу одвести у будућности?

Претрпавање обавезама: Школа, курс, музика и спорт

“Моја кћерка стиже све. Послије школе стигне и у музичку школу, а на одбојци је једна од најбољих”. Ова илустрација жеље родитеља да од дјетета направе ново свјетско чудо, у настојању да их свим расположивим средствима, каже Несторов, представља још једну грешку савременог родитељства.

„Данас су родитељска очекивања под великим утицајем медија који промовишу потрошачки стил живота. Због лоше социо-економске ситуације у којој живимо потпуно је нормално да родитељ жели да дете буде успешније од њега. Осим тога, многи родитељи у будућој каријери своје деце виде решење за своје животне пројекте. Али на жалост, то у животу не буде увек тако. Поједини родитељи излажу своју децу великом физичком и менталном напору што се одражава на развој личности детета које не успева да испољи своје спонтане потребе, могућности и таленте, што треба да буде основна структура понашања кроз коју се дете остварује као личност. Некад је много важније да дете проведе квалитетно слободно време са родитељима него да похађа различите курсеве. У свему треба имати мере и не претеривати“, каже Виолета Несторов.

Како нам каже др. Виолета Несторов, блиска сарадница познатог београдског дјечјег психијатра Светомира Бојанина, истраживање које су провели показују да родитељи имају јако мало слободног времена, али да и то слободно вријеме најчешће не проводе квалитетно када је ријеч о односу са дјецом.

„Од деце се захтева да буду мирна, да не вичу, да не скачу, а да би родитељи обавили телефонске разговоре, да прегледају обавештења са друштвених мрежа, да би мирно седели са пријатељима или да би могли да обаве кућне послове. На улици деца више не могу да се играју као некадашње генерације, због опасности које је ово време донело. Ако родитељи нису у стању да организују структуирано и квалитетно слободно време, шта онда деци преостаје него да утону у свет интернета, цртаних филмова и разних апликација на мобилним телефонима? Да би дете што пре појело оброк нуди му се да гледа у мобилни телефон док једе, а да би се што пре изашло из куће родитељи обувају деци и везују им пертле и у десетој години живота“, наводи Несторов.

Проблем дигиталних медија. Многи експерти су сложни да, како вријеме одмиче, дјеца све раније упадају у виртуални свијет, што може изазвати озбиљне посљедице по њихов развој. Говорећи о дигиталним медијима, педагог из Сарајева Мирјама Гаврић-Хопић је стајалишта да се дјеца дигиталним медијима када су дјеца најосјетљивија на развојне и околинске утјецаје.

„Препуштање дјеце да сами бирају садржаје, да без надзора проводе сате пред малим екранима, сматра се занемиравањем дјетета и ту нема оправдања. Дјеци треба да су вољена, препозната, виђена и да имају осјећај да су вриједни пажње својих родитеља. Потребни су им покрет, игра, истраживање, социјални односи, а одговорност да се све изабаланисира како бисмо обезбједили оптимална развој је искључиво на одраслима.

Друштво стрепи од дјеце

На крају, треба нагласити да дјеца требају подршку и усмјеравање како би имали сигуран простор да истражују свијет око себе и свијет у себи. Родитељи су први и најбитнији учитељи који моделирају, омогућују овај прстор за раст и развој, постављају границе са љубављу, уче дјецу поштовању себе и других и преносе вриједности које ће их пратити кроз живот“, говори она.

Бројне грешке родитеља

Успостављање филозофије родитељства није лаган задатак. Готово сви родитељи свакодневно праве велики број грешака које се могу одражавати на ментални развој дјетета.

Како каже Гаврић-Хопић, њих је много – прекомјерно опомињање дјетета, дисциплиновање дјетета пред свима, стално савјетовање без охрабрења, недостатак правила и подршке, честа поређења с другом дјецом, непоштивање осјећаја, постављање лоших примјера, претјерана заштита…

“Увијек сте презаузети да разговарате о стварима које су дјеци битне или се играте са својим дјететом само кад вама одговара или једноставно немате интерес да то радите. Усмјереност на виртуелни свијет често ће дјетету изградити осјећај занемарености”, тврди она, те додаје:

„Важно је успоставити узајамно поштовање и линију отворене комуникације, а то је да дозволите свом дјетету да прави грешке и охрабрује их да се опораве од својих неуспјеха. Без покушаја не можемо ни научити, зашто би дјеца била другачија? Требамо их охрабрити да истражују, да гријеше, да уче из својих грешака, да наставе даље, да траже подршку за себе кад им је потребна и да се крећу у сигурним оквирима. Оно што сваки родитељ мора запамтити је да не преплави дијете ограничењима. Пуштање дјетету да расте док се забавља, кроз игру, покрет, спонтаност, истраживање је непроцјењиво за њихов развој“.

Поставља се питање колику, и какву улогу, има друштво у одгоју дјетета? У бившој држави, та улога била је колективна, али данас, примјери у којима се нико неће нити осврнути на дјечји вандализам у парку, не сматрајући то својим проблемом (а уједно и не желећи да то постане његов проблем), свједоче се ситуација промијенила из темеља.

Данашње друштво, тврди Несторов, прије стрепи од такве дјеце, него што га покушава промијенити.

„Постоји изрека која каже да је потребно цело село да би се одгојило једно дете. Данас су се људи удаљили једни од других. На пример, у једној већој згради у граду, људи се уопште ни не познају, нити имају било какву комуникацију. Некада су школе имале израженију васпитну компоненту, док данас то скоро у потпуности изостаје. Деца су постала већи ауторитет и од родитеља и од наставника. Наставници често наилазе на велику агресивност од стране родитеља уколико добију критику у вези васпитања детета. Родитељи не схватају значај јединственог васпитног деловања на дете, па и када се неминовно проблеми једног дана појаве, родитељи и тада траже кривце у другима“, прича она.

А, заправо, сјеме проблема је управо погрешан став родитеља, који ће, умјесто да дјетету понуде оно што му је најважније, сопствена искуства у формирању моралних вриједности и личности, отворити портал уласка у виртуални свијет у којем ће дијете, незрело какво јесте, почети формирати сопствене ставове о животу и свјету.

У закључку, Несторов поручује да је доступност најразличитијих помагала, играчака, технбологије…, занемарила оно основно – улогу родитеља.

Дјечји плач: Природна појава или ноћна мора?

„Однос са родитељима је за дете пуно важнији него скупе играчке, гардероба и бројне активности које спроводе други људи који су за то плаћени. Родитељ са дететом треба да се игра, да му помаже, да размењује погледе и речи и да му, практично, изграђује живот. Много играчака није потребно јер се, такорећи, деца затрпају играчкама и од њих не виде родитеље. А они му највише требају“, закључује Несторов.

Дјечји плач је једна од највећих ноћних мора родитеља, који ће у великом броју случајева предузети све да до њега не дође. Таква попустљивост, тврде експерти, не води ничему добром, само подстиче дијете на још радикалније понашање.

„Најприродније је да беба и дете плачу због физиолошких потреба, односно траже да буде сита, сува и да им је удобно. У складу са тим, родитељи од самог рођења детета чине све да оно случајно не заплаче. Живот породице се због тога потпуно поремети, сви укућани почињу да шапућу док дете спава, а када је будно, сви покушавају да анимирају дете. Што више родитељи претерују дете се навикава и потребно му је све више и више оваквих неприродних надражаја. Како деца расту све више су видљиве последице попустљивог или поткупљивачког васпитања деце. То су оне ситуације када се детету обећају видео-игрице ако поједе оброк, или му се обећавају поклони ако удовољи захтевима родитеља.Све је више деце која праве родитељима сцене на јавним местима, у продавницама или у градском превозу и успешно постижу свој циљ“, каже Несторов.

Говорећи о односу дјетета с осталом дјецом, Несторов наводи примјер дјечјих рођендана, који су се временом претворили у натјецање у спектакуларности, а што дјетету, како каже, изазове искривљен поглед на реалност. А и то је грешка родитеља.

Рођендани: Такмичење у спектакуларности

„Скоро по правилу се за децу организују велике прославе рођендана у играоницама или ресторанима где се родитељи надмећу ко ће имати бољу прославу. Деца се на тим прославама постављају у центар пажње, постављају се да седе на фотељама које личе на краљевске тронове, па им се чак и круне стављају на главу. Онда све то фотографишу професионални фотографи и други родитељи помоћу мобилних телефона, па се све то објављује на друштвеним мрежама… Први судар са реалном ситуацијом је полазак у први разред када дете схвати да у том одељењу има још 20-30 најпаметнијих и најлепших принчева и принцеза. Ту се онда код деце појављују најразличитији проблеми“, каже Несторов.

Шта могу учинити родитељи да би правилно усмјерили своје дијете?

“Школа родитељства не постоји. Само треба бити ‘нормалан’ родитељ и живети нормално. Деца уче имитацијом и деца ће нас практично упити. Пуно кориснија би била књига за васпитање родитеља, јер најчешће буде ситуација да, какви су родитељи, таква су и деца. Млади људи, пре него што постану родитељи, треба да раде на свом развоју. Добра деца се не рађају. Добри родитељи одгајају добру децу која ће постати добри људи. Ми никог не можемо мењати на силу и ако не жели да се мења. Онда је јасно каква нам је будућност, у највећем броју случајева деца ће бити попут родитеља”, каже Несторов.

Пише: Муамер Тановић

Извор: Al Jazeera

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама