Kолико пута сте чекале мужа са ручком и осмјехом кад долази с посла рачунајући да ће он кад једе једва дочекати да се дочепа свог ђетета и дозволити вама да се одморите? Мислим, реторичко питање. Ни упитник не треба. Често се дешава следеће:
Oн долази с посла, помази дијете на брзака и сједа за сервиран сто док се ви борите са ђететом док патер фамилиас једе. А онда?
Онда он каже да иде да одмори пошто је радио и управо дошао са посла.
Ма немој! А ја сам на годишњем!
Kолико вас мисли да не ради ништа док сте на породиљском? Ако не мислите ви, пола вашег окружења мисли и не дај Боже ако сте мекана срца, ето и вашег новог увјерења.
Е, па, драге моје, да, не радимо ништа осим: нередовног спавања због дојења, буђења минимум једном, устајања у цик зоре кад се и дијете пробуди, пресвлачења, храњења, склањања, забављања, прања веша (да, машина то ради, а остало морамо ми), пеглања веша, слагања веша, прања веша (јесте ово је други пут, јер често буде више од једне машине дневно), играња са ђететом, куповине поклона за рођендане, организовања рођендана, склањања, чишећења, храњења, пресвлачења, бивања љубазном кад нам и није до тога јер беба значи срећу и само срећу која се мора огледати 24х дневно, организовања и примања посјета, памћења свега и свачега јер смо ми код куће а он послу…и тако.
Не радимо ништа већ само зановијетамо и бројимо. Ми смо ходајући подсјетници за све фино и за све што треба. Kако су некад жене одгајале ђецу без свих ових погодности које ми данас имамо (као да их треба одузети да би се рачнало да нешто радимо)? Не знам како и дивим им се. Знам да је то било друго вријеме и та прича би држала воду само кад би наше делије ишле са коњима и сјекиром у шуму по дрва.
Ја се само питам ко ће све ово “ништа” да ради кад се породиљско заврши? Беба сама, гарант.