Горко-слатка ствар мајчинства… Морамо се побринути да могу успети сами.
Јуче сам ишла на родитељски састанак за једно од моје деце.
Све у свему, одличан је и ја сам једна поносна мама.
Када сам дошла кући и ухватила времена за размишљање (читај: лежала у кревету и покушавала да заспим… то је моменат када најдубље размишљам, коме је уопште потребан сан?), нешто ме је погодило из разговора са учитељицом.
Видите, ово дете обавља све одлично, нарочито оне ствари око којих се труди.
Међутим, ово дете се, такође, понаша баш тако, као дете и прелети преко неких задатака, лако изгуби концентрацију или просто не мари колико би требало.
Учитељица је причала о тактикама које користи како би му задржала пажњу.
Алелуја!
(Да ли мислите да би било превише питати је да га убеди да мора да вежба неке вештине код куће, као на пример… сређивање собе? Ипак се каже вежбом до савршенства, зар не?)
Дивила сам јој се на напорима, на издржљивости и на доследности. To сам и показала.
Изгледала је збуњено на моменат… Као да очекује неки обрт у причи. На пример, да наставим са неким изговорима и оправдањима.
Настала је непријатна тишина. (Ово постаје све чешћа ситуација у мом животу.)
А онда ми се захвалила.
Остатак родитељског састанка је протекао одлично, али док сам покушавала да заспим, константно сам понављала тај један део разговора.
Захвалила ми се.
А онда ми је синуло…
Учитељицама није дата слобода да подучавају, често су им руке везане и родитељи им стално дишу за врат.
Морамо одступити и пустити их да подучавају.
Немојте ме схватити погрешно… Наравно, ми, као родитељи, морамо заштити децу од разних повређивања и неправде.
Али шта је са свим оним стварима због којих се дете осећа непријатно? Када мора поново да одради неки задатак? Када мора да прескочи велики одмор, да остане „у казни“? А шта када учитељица нема разумевања када не уради домаћи и да му јединицу? Чему их учимо ако упаднемо сваки пут када ствари не иду као по лоју?
Рећи ћу вам чему их учимо…
Учите их да не могу да се изборе са проблемом званим њихов живот. Учите их да су мама и тата моћнији од сваког другог ауторитета. Учите их да ће добити све по своме ако мало само закукају.
Све су то лажи.
Бити њихов херој заштитник је као да ставите фластер на проблем, који се временом шири и постаје велика рана у њиховом даљем животу.
Када се наша деца отисну у велики, непријатан свет…
нећемо моћи да пошаљемо поруку професору како бисмо поразговарали о проблемима,
нећемо моћи да упаднемо на факултет и да исправимо непоштену оцену,
нећемо моћи да критикујемо шефа зато што му не помаже да реши проблем
и надајмо се да нећемо мислити да можемо да им сређујемо бракове.
Морамо научити децу како да се боре са животом. Морамо их пустити да погреше, а онда их научити како да се опораве.
Некада је ово тешко, чак болно… Али, овако ће дете оформити свој карактер за будући живот.
Желим да васпитам своју децу да буду спремни на напоран рад и да буду спремни да се суоче са својим грешкама.
Желим да буду спремни на сва осуђивања и невоље које ће их снаћи.
Искрено верујем да је боље да постепено науче све ове лекције док су под нашим кровом. Мала деца, велика брига… А велика деца, још већа брига.
Наш посао је да идемо поред њих или иза њих у овим борбама. Наш посао није да идемо испред њих.
Морамо их васпитати да им нисмо потребни. Морамо их васпитати да нас напусте.
(У реду је ако заплачете сада.)
Приредила: А. Ивковић