Пешчаник., 08.02.2011.
Штрајк наставника у школама у Србији обична је лакрдија. То је тако не само због тога што се договори потписују па поништавају; што се деца позивају у школу, да би их онда наставници са школских врата враћали кућама; што родитељи зову школе да питају када ће поново почети да раде, а из школа им се одговара да гледају вести како би то сазнали. Реч је о лакрдији пре свега зато што једна и друга страна, синдикати наставника и влада, нису ни у каквом спору. Пошто је сукоб привидан, било би нефер тврдити да су само наставници са четири своја синдиката криви за неред; на прављење хаоса заједно са наставницима и њиховим синдикатима својски је прионуло и министарство просвете уз снажну подршку читаве владе. Министарства, министри и влада овде ме не занимају. Занимљиви су ми наставници. Прецизније, интересују ме две ствари: њихова упорност да истрају у захтевима и одсуство солидарности грађана Србије са школским радницима.
Што се овог другог тиче, када власт није функционална (бирам речи!), грађани с правом могу да је позову на одговорност и упозоре је да се упристоји. Имати пристојну власт интерес је свих грађана. Они који се организују и упуте један такав јасан захтев, треба да рачунају на то да ће их други грађани подржати. У протеклих десетак дана, колико траје штрајк радника у просвети, то се није догодило. Њихови захтеви толико су партикуларни да у њиховом испуњавању нико други не види свој посебан или општи интерес. У једном наопаком смислу, наставници су тако постигли нешто што је у начелу тешко замислити: иако је реч о школама, иако је реч о деци, дакле иако је реч о општем интересу уз који се везују и јаке емоције, они су успели читаву ствар да представе као да се тиче само њих и владе. Наравно, то им је пошло за руком јер су као једини озбиљан разлог за штрајк истакли – веће плате.
Реч је ту о државним службеницима чије се плате издвајају из буџета. Примитивна логика неумољива је. Овако постављеним захтевом, наставници директно угрожавају све друге кориснике буџета, а посредно и грађане чије приходе опорезује држава: сваки динар који оде за школе јесте динар мање рецимо за полицајце или лекаре. (Та логика нужно намеће и питања попут: да ли је за грађане важније да задовољни буду лекари или школски наставници? Верујем да наставници никада не би ризиковали да експлицитно поставе то питање, па је утолико нејасно како не увиђају да га својим захтевом имплицитно намећу.) Зато не чуди што нико не подржава школе у штрајку. Но, примитивна логика није једина која се овде може применити. Њу су наставници могли избећи бар на два начина.
Један је неуверљив, и управо тај су изабрали синдикати. Своје захтеве они правдају нерационалним трошењем буџета: новца очито има, кажу нам школски представници, али се он расипа разним проневерама или неоправдано високим примањима државних службеника на високим положајима. Пошто то не можемо да спречимо, закључују наставници, једноставно за себе тражимо већи удео у расподели буџета. Разуме се, наставници су у праву када констатују чињенице, али да ли је то довољно да њихов захтев буде легитиман? Нажалост, због тога њихов захтев није мање себичан. Они прећутно признају да не желе да решавају проблем: наставници би да само себе заштите од лоших последица нерационалног располагања буџетом. Стога их нико отворено не напада, али их нико ни не подржава. Дугорочно гледано, њихов захтев у ствари је лош: он додатно разара друштвено ткиво и тако учвршћује власт садашњег режима. (Када овде кажем режим мислим на оно што смо добили после избора 2003, и што траје и данас, без обзира на смену странака на власти).
Што се другог начина тиче, изгледа да су га бар неки наставници свесни када кажу да новац није једини проблем, да је стање у школама лоше, да наставни програми не ваљају, те да они желе да се то поправи. Али, њихово понашање не потврђује да то заиста и мисле. Новац остаје једина ствар око које разговарају школе и власт, ако је судити према ономе што видимо у вестима. Можемо, међутим, претпоставити да нас у вестима лажу, то јест да медији намерно прикривају праве разлоге за штрајк. То није реална претпоставка: школе и наставни програми у Србији лоши су већ деценијама. За све то време наставници ниједном нису због тога штрајковали. Увек је реч била о платама.
Замислимо сад да школе штрајкују због неподношљивог стања у Србији: наставници захтевају да се одмах прекине са нерезонским и незаконитим трошењем буџета. У првом кораку, њихове плате уопште их не занимају, они хоће да се уведе ред у трошење средстава од којих зависи функционисање државе. Такав захтев може рачунати на општу подршку. Али, то је јасан политички захтев, што отвара простор синдикатима за изговор да се они тиме не баве. (То би било тек делимично тачно. Захтев јесте политички, али се поставља у име грађана забринутих за своју државу: стога свако има право да га постави.)
Хајде онда да видимо шта је у несумњивој надлежности школских синдиката. Можемо замислити да наставници штрајкују зато што су школе у лошем стању, што су школски програми непримерени, или зато што се без њиховог учешћа управо одвија реформа гимназија о којој нигде не могу да се обавесте. Поново их у првом реду не занимају плате, али траже, на пример, да се 27. јануар више не слави као дан школе јер се тако дискриминише незанемарљив број деце и грађана Србије. (Могли би рецимо да предложе да дан школе буде датум рођења Вука Караџића, или можда Доситеја Обрадовића.) Знамо међутим да би са оваквим захтевима просветни радници у Србији сасвим сигурно могли да рачунају не на подршку него на оштру осуду, и то понајмање од стране власти. Али, шта мари: они би могли да истрају у тим захтевима једнако упорно као што траже веће плате, а на осуде би могли једноставно одговорити како је управо реч о учинцима лошег школства када се на разумне предлоге одговара неразумним оптужбама.
Добро, то можемо само да замишљамо. У Србији данас једино новац има вредност универзалног оправдања: узми, ако можеш и колико можеш, јер ако не узмеш ти, узеће неко други; је ли то заслужено или незаслужено, сасвим је небитно, јер смо одговорни само за себе и властиту добробит. Тако атомизовано и несолидарно друштво у Србији гради се већ две деценије, а темељи су му у школству и склепаној светосавској традицији. Не само да не желе то да промене него највећем броју наставника то вероватно уопште не смета, и зато између њих и власти нема суштинског спора. Плате су техничко питање: и школски синдикати и они који са њима преговарају пуки су плаћеници једне наопаке државе коју не желе да мењају.
Тек, пошто су после недељу дана поново кренула у школу, деца из разреда моје млађе ћерке одлуче да уместо на два последња часа оду на Калемегдан. Рекло би се да су колективно побегла из школе, када би имало смисла бежати са скраћених часова, на којима се ништа озбиљно не може радити. И како то обично буде, другари из других одељења јаве им да наставници прете да ће цео разред бити кажњен. Замислимо сад да се моја ћерка са својим колегама ученицима у ствари договорила да штрајкује. Они су закључили да су им оцене ниске и свакога дана ће бојкотовати последња два часа док се те оцене не повећају. Можемо лако замислити и то како наставници згранути тим захтевом тренутно и оправдано одговарају да се боље оцене морају заслужити. Нама, који смо изашли из школе, остаје једино да се питамо зашто је само са децом све тако јасно и једноставно.
Пешчаник., 08.02.2011.