Maloj Emi se desila jedna smrt u novembru. Neočekivana i besmislena.

decembar 11, 2023

Maloj Emi se desila jedna smrt u novembru. Neočekivana i besmislena. Umrla joj je sestra.

I odjednom se život bacio na par dana apsolutnog meteža u kome Ema stvarno nije znala šta se dešava. Osećala je šta treba da radi i kako da se ponaša, bez obzira što je bila mala, ali to nikako nije išlo. Nije mogla da proceni da li je dovoljno tužna, nije mogla da plače, osim na silu, ako se seti nekih stvarno teških stvari. Nije uspevala da se seti dovoljno tragičnih reči. Jednostavno, nije znala ništa. Imala je osećaj kao da nekoga vara, i da će sve to uskoro proći, i opet će se nastaviti onaj stari život, bez svih tih ljudi okolo, kuknjave i zbrke. Mada… nije ni morala toliko da se brine. Niko to nije ni primećivao. Svi su je nešto sklanjali od sebe ili su sebe sklanjali od nje. Svi su krili oči kao da lažu, kao da ne znaju šta da joj kažu jer su dani koji slede neizrecivi i njima. Stideli su se nemoći i onoga što će doći kad se tišina ponovo vrati u svoj svojoj trenutnoj pustoši.

Ema je išla u tim danima okolo kao sablast za koju se zna da postoji, ali je treba izbegavati. Svi su se nešto trzali kada se pojavi, brisali lice i prestajali da govore, kao da su uhvaćeni u nečemu nedoličnom. To je bilo lice lopova u trenutku kada je ukrao, i to je toliko očigledno, da ne može reći: nisam ja… a mora da poriče.

Ti dani sa puno ljudi svuda su prošli i kuća je utonula u tišinu. Ema je pomislila: konačno, ali ta tišina je bila gusta kao tek zamešeno testo koje ti se toliko lepi za ruke da ga ne možeš skinuti. Ona je išla kroz sve to pokušavajući da udahne i bilo je sve teže. Ta omorina od tišine je blokirala svaki zvuk, nisu se čuli ni glasovi iz komšiluka, ni ulica, nisu se čule ni sopstvene misli, sve se rasplinjavalo na užarenoj tački iza potiljka i spuštalo niz leđa, curilo i nestajalo u zemlji.

Uspevala je da udahne tek kad izađe napolje. A mogla je sada da izlazi kad god je htela jer je niko nije ni pitao gde ide i kad se vraća. Zato je bila van kuće, šetala po gradu i smrzavala se, ali to je bila blagodet. Jer napolju se spremala Nova godina. A ona je Novu godinu toliko volela, sav onaj sjaj i raskoš i užurbanost, smeh i odsustvo zadnjih misli, tuge i razmišljanja šta sledi kada se slavlje završi. Volela je prepuštanje tom jednom jedinom srećnom trenutku, mlazu radosti koji te ponese u šarenilo obećanja, kada je sve moguće i niko ne sumnja da će sve biti dobro.

I tu u gradu je Ema bila sama. Nikoga nije zvala jer nije smela pokazati koliko se raduje. Nije joj to smetalo da beskonačno šeta, da gleda osvetljene i ukrašene izloge, da pored uličnih tezgi zastaje i bira najlepše čestitke sa jelkama i Deda Mrazovima koji se smeju, rumeni i obasjani. Ulazila je u prodavnice i uzimala iz mekog papira sjajnotanke, šarenokrte lampione, mazila ih, ne dišući od sreće i straha da se ne slome. Išla je ulicama i gledala u iskićene prozore stanova i kuća i zamišljala šta sad rade ta deca unutra, koliko su srećna, o čemu pričaju i kakvu muziku slušaju.

A onda se vraćala u svoje carstvo ledene tišine da se prikaže, da ništa ne kaže, da je niko ništa ne pita, da prenoći i da počne novi dan. I niko je nije dočekivao ni lako ni rado. Niko joj se nije radovao što je došla, niko je nije davio pitanjima kako je bilo u školi i da nije učiteljica nešto poručila i ima li ocena i tako to. A kako joj je to sad nedostajalo! Kako ne znamo da uživamo u svemu što nam se dešava, razmišljala je. Kako smo nekada besni i obesni i kako lako kažemo da nam je nešto dosadno. A evo sad joj bar to treba, bar nešto joj treba, pa da oseti da ume da govori. Ništa. Ona je bila dete koje je preostalo i koje je sada samo podsetnik da je tu bilo još jedno dete i više ga nema.

Ema je zatim počela da krade. Uzimala je iz maminog novčanika male sume i spajala ih sa novcem za užinu ili za neke izmišljene potrepštine i žurila u grad. Dugo i marljivo je birala najlepše ukrase, razglednice, krep trake, zlatne zvezde, zlatne ptice i zečeve…sve je moralo biti zlatno i sjajno. Tako su njene šetnje dobile smisao. Više nije samo besciljno i čežnjivo hodala, sada je sabirala svoje blago, sakrivala ga u džepove i rukave, ispod jakne ili kape i donosila kući. Uveče, kada se sve smiri, kada su svi legli i ne preti opasnost od upada u sobu, vadila je svoju kutiju i dugo i pažljivo sve razgledala. Iznosila je jedno po jedno, plela trake od krep papira, ređala po stolu i krevetu i u neko doba noći vraćala u kutiju ispod kreveta.

Jednog dana je kupila grančicu jelke i to je bila velika greška. To je odalo. A morala je, nije mogla da odoli mirisu jelke koji se tako čudesno uklapao sa zlatnom bojom njenog blaga. I tu grančicu je držala ispod kreveta, duboko, sasvim do zida, ali su neke iglice otpale po tepihu i ona ih je zaboravila. Kada se vratila iz škole, mama je sačekala u sobi. Sav njen novi nakit je bio napolju, obeščašćeno je ležao po stolu i Ema se sledila.

– Šta je ovo?

Mamino pitanje je izašlo iz oblaka jezive tišine i Ema je otvarala usta, ali nije mogla ništa da odgovori. I nije ništa ni odgovorila, jer šta i da kaže, a da to bude razumljivo. Da kaže da ona voli Novu godinu? Da kaže da voli da se sprema za praznike? Da kaže da ništa ne razume i da joj nije jasno zašto nije tužna? Da kaže da ona nije ništa kriva? Da kaže da ona ne želi da sve bude ovako, nego onako kako je bilo?

Ne. Ema je ćutala. Jer kome se išta može objasniti, a da on to stvarno razume? Ko može da kroz reči oseti svu dubinu iz koje te reči dolaze? Nije se moglo objasniti, niti bilo šta reći i Ema nije ni pokušavala. Bila je mala, ali je nekako znala da se duša ne da ispričati. Ćutala je i sačekala da mama izađe iz sobe.

Njeno blago je ležalo i dalje na stolu. Bilo je mrtvo. Užasno prazno, nepovratno i konačno mrtvo. Hladno. Nije ga mogla taći. Stajala je pored njega tako ugašenog i raširila zavesu. U sobu je ušlo sunce i zlatni lampioni su zasijali. Njihov mlaz se prelio preko zelene jelove grančice i desilo se nešto čudno. U Eminim zasenjenim očima izmešala se zlatnožuta i zelena i stvorila se jedna nova boja, plava, kakvu ona do tada nije nikada videla. Sve se zamutilo i stopilo u tom plavetnilu, hladnom i očajnom, granice su se izbrisale i Ema je počela da plače. Ona ne voli plavo. Ona ne voli tišinu. Ona ne voli kada se nešto dešava iznenada, naročito pred Novu godinu.

Život je, naravno, nastavio po svom. Tekle su godine i bile su neke druge Nove godine, Ema je porasla, ali nikada nije volela ništa plavo. Ta boja joj je kamenila srce i mrznula čelo, izazivala žeđ i potrebu da pobegne i dugo hoda dok ne zaboravi taj hladni odsjaj. Jer ta plava je boja gubitka i ponora u koji upadaš bez svoje krivice, nošen sudbinom i tuđim ćudima, nesposoban da se odbraniš i preživiš nepovređen.

Autor: Biljana Vasić, profesorka srpskog jezika iz Šapca

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama