Jare i pare

Peščanik., 08.02.2011.
Štrajk nastavnika u školama u Srbiji obična je lakrdija. To je tako ne samo zbog toga što se dogovori potpisuju pa poništavaju; što se deca pozivaju u školu, da bi ih onda nastavnici sa školskih vrata vraćali kućama; što roditelji zovu škole da pitaju kada će ponovo početi da rade, a iz škola im se odgovara da gledaju vesti kako bi to saznali. Reč je o lakrdiji pre svega zato što jedna i druga strana, sindikati nastavnika i vlada, nisu ni u kakvom sporu. Pošto je sukob prividan, bilo bi nefer tvrditi da su samo nastavnici sa četiri svoja sindikata krivi za nered; na pravljenje haosa zajedno sa nastavnicima i njihovim sindikatima svojski je prionulo i ministarstvo prosvete uz snažnu podršku čitave vlade. Ministarstva, ministri i vlada ovde me ne zanimaju. Zanimljivi su mi nastavnici. Preciznije, interesuju me dve stvari: njihova upornost da istraju u zahtevima i odsustvo solidarnosti građana Srbije sa školskim radnicima.
štr
Što se ovog drugog tiče, kada vlast nije funkcionalna (biram reči!), građani s pravom mogu da je pozovu na odgovornost i upozore je da se upristoji. Imati pristojnu vlast interes je svih građana. Oni koji se organizuju i upute jedan takav jasan zahtev, treba da računaju na to da će ih drugi građani podržati. U proteklih desetak dana, koliko traje štrajk radnika u prosveti, to se nije dogodilo. Njihovi zahtevi toliko su partikularni da u njihovom ispunjavanju niko drugi ne vidi svoj poseban ili opšti interes. U jednom naopakom smislu, nastavnici su tako postigli nešto što je u načelu teško zamisliti: iako je reč o školama, iako je reč o deci, dakle iako je reč o opštem interesu uz koji se vezuju i jake emocije, oni su uspeli čitavu stvar da predstave kao da se tiče samo njih i vlade. Naravno, to im je pošlo za rukom jer su kao jedini ozbiljan razlog za štrajk istakli – veće plate.
Reč je tu o državnim službenicima čije se plate izdvajaju iz budžeta. Primitivna logika neumoljiva je. Ovako postavljenim zahtevom, nastavnici direktno ugrožavaju sve druge korisnike budžeta, a posredno i građane čije prihode oporezuje država: svaki dinar koji ode za škole jeste dinar manje recimo za policajce ili lekare. (Ta logika nužno nameće i pitanja poput: da li je za građane važnije da zadovoljni budu lekari ili školski nastavnici? Verujem da nastavnici nikada ne bi rizikovali da eksplicitno postave to pitanje, pa je utoliko nejasno kako ne uviđaju da ga svojim zahtevom implicitno nameću.) Zato ne čudi što niko ne podržava škole u štrajku. No, primitivna logika nije jedina koja se ovde može primeniti. Nju su nastavnici mogli izbeći bar na dva načina.
Jedan je neuverljiv, i upravo taj su izabrali sindikati. Svoje zahteve oni pravdaju neracionalnim trošenjem budžeta: novca očito ima, kažu nam školski predstavnici, ali se on rasipa raznim proneverama ili neopravdano visokim primanjima državnih službenika na visokim položajima. Pošto to ne možemo da sprečimo, zaključuju nastavnici, jednostavno za sebe tražimo veći udeo u raspodeli budžeta. Razume se, nastavnici su u pravu kada konstatuju činjenice, ali da li je to dovoljno da njihov zahtev bude legitiman? Nažalost, zbog toga njihov zahtev nije manje sebičan. Oni prećutno priznaju da ne žele da rešavaju problem: nastavnici bi da samo sebe zaštite od loših posledica neracionalnog raspolaganja budžetom. Stoga ih niko otvoreno ne napada, ali ih niko ni ne podržava. Dugoročno gledano, njihov zahtev u stvari je loš: on dodatno razara društveno tkivo i tako učvršćuje vlast sadašnjeg režima. (Kada ovde kažem režim mislim na ono što smo dobili posle izbora 2003, i što traje i danas, bez obzira na smenu stranaka na vlasti).
Što se drugog načina tiče, izgleda da su ga bar neki nastavnici svesni kada kažu da novac nije jedini problem, da je stanje u školama loše, da nastavni programi ne valjaju, te da oni žele da se to popravi. Ali, njihovo ponašanje ne potvrđuje da to zaista i misle. Novac ostaje jedina stvar oko koje razgovaraju škole i vlast, ako je suditi prema onome što vidimo u vestima. Možemo, međutim, pretpostaviti da nas u vestima lažu, to jest da mediji namerno prikrivaju prave razloge za štrajk. To nije realna pretpostavka: škole i nastavni programi u Srbiji loši su već decenijama. Za sve to vreme nastavnici nijednom nisu zbog toga štrajkovali. Uvek je reč bila o platama.
Zamislimo sad da škole štrajkuju zbog nepodnošljivog stanja u Srbiji: nastavnici zahtevaju da se odmah prekine sa nerezonskim i nezakonitim trošenjem budžeta. U prvom koraku, njihove plate uopšte ih ne zanimaju, oni hoće da se uvede red u trošenje sredstava od kojih zavisi funkcionisanje države. Takav zahtev može računati na opštu podršku. Ali, to je jasan politički zahtev, što otvara prostor sindikatima za izgovor da se oni time ne bave. (To bi bilo tek delimično tačno. Zahtev jeste politički, ali se postavlja u ime građana zabrinutih za svoju državu: stoga svako ima pravo da ga postavi.)
Hajde onda da vidimo šta je u nesumnjivoj nadležnosti školskih sindikata. Možemo zamisliti da nastavnici štrajkuju zato što su škole u lošem stanju, što su školski programi neprimereni, ili zato što se bez njihovog učešća upravo odvija reforma gimnazija o kojoj nigde ne mogu da se obaveste. Ponovo ih u prvom redu ne zanimaju plate, ali traže, na primer, da se 27. januar više ne slavi kao dan škole jer se tako diskriminiše nezanemarljiv broj dece i građana Srbije. (Mogli bi recimo da predlože da dan škole bude datum rođenja Vuka Karadžića, ili možda Dositeja Obradovića.) Znamo međutim da bi sa ovakvim zahtevima prosvetni radnici u Srbiji sasvim sigurno mogli da računaju ne na podršku nego na oštru osudu, i to ponajmanje od strane vlasti. Ali, šta mari: oni bi mogli da istraju u tim zahtevima jednako uporno kao što traže veće plate, a na osude bi mogli jednostavno odgovoriti kako je upravo reč o učincima lošeg školstva kada se na razumne predloge odgovara nerazumnim optužbama.
Dobro, to možemo samo da zamišljamo. U Srbiji danas jedino novac ima vrednost univerzalnog opravdanja: uzmi, ako možeš i koliko možeš, jer ako ne uzmeš ti, uzeće neko drugi; je li to zasluženo ili nezasluženo, sasvim je nebitno, jer smo odgovorni samo za sebe i vlastitu dobrobit. Tako atomizovano i nesolidarno društvo u Srbiji gradi se već dve decenije, a temelji su mu u školstvu i sklepanoj svetosavskoj tradiciji. Ne samo da ne žele to da promene nego najvećem broju nastavnika to verovatno uopšte ne smeta, i zato između njih i vlasti nema suštinskog spora. Plate su tehničko pitanje: i školski sindikati i oni koji sa njima pregovaraju puki su plaćenici jedne naopake države koju ne žele da menjaju.
Tek, pošto su posle nedelju dana ponovo krenula u školu, deca iz razreda moje mlađe ćerke odluče da umesto na dva poslednja časa odu na Kalemegdan. Reklo bi se da su kolektivno pobegla iz škole, kada bi imalo smisla bežati sa skraćenih časova, na kojima se ništa ozbiljno ne može raditi. I kako to obično bude, drugari iz drugih odeljenja jave im da nastavnici prete da će ceo razred biti kažnjen. Zamislimo sad da se moja ćerka sa svojim kolegama učenicima u stvari dogovorila da štrajkuje. Oni su zaključili da su im ocene niske i svakoga dana će bojkotovati poslednja dva časa dok se te ocene ne povećaju. Možemo lako zamisliti i to kako nastavnici zgranuti tim zahtevom trenutno i opravdano odgovaraju da se bolje ocene moraju zaslužiti. Nama, koji smo izašli iz škole, ostaje jedino da se pitamo zašto je samo sa decom sve tako jasno i jednostavno.
Peščanik., 08.02.2011.