Jedan moj prijatelj, nastavnik likovnog u osnovnoj školi, sada u penziji, imao je za učenika, u petom razredu, malog Roma, koji je već bio odbačen i traumatizovan.
I bilo je samo pitanje kada će da napusti školu, od silnog pritiska koji je osećao.
Posmatrao ga je na času kako se igra sa nekom žicom i pravi razne oblike.
Iako to nije bio zadatak, dobio je pet za to.
Nisu se kod njega lako dobijale petice, ali ovo je bilo više pedagoški.
Dečko nije mogao da veruje, nije mu silazio osmeh sa usana.
Mislio je da je neka šala, pa je došao do dnevnika da vidi.
Stvarno petica, i to hemijskom olovkom.
Na sledećem času doneo je blok i počeo da crta.
Skroz zainteresovano, ponešen i ocenom, a i pažnjom koju je dobio.
A nastavniku je bilo samo bitno da ga skloni sa ulice i davao mu je nove i nove zadatke.
Kada god su bile sednice, branio ga je, kao talentovanog momka koji je zbog svoje situacije propustio mnoge važne lekcije.
Krenuli su i problemi, izostanci, loše ocene, ali je na likovno dolazio i kada druga odeljenja imaju čas.
Nastavnik nije znao kako da ga vrati u školu, pa ga je proglasio za svog pomoćnika.
Naučio ga je da kreči, farba… i počeli su zajedno da uređuju učionice, uz pomoć druge dece.
Ponovo mu je našao zanimanje.
Ponovo ga učinio korisnim.
Kako sada da napusti školu, kada ga neki vole?
Kako sada da napusti školu, kada je učestvovao u njenom sređivanju?
Sada mu je to druga kuća.
Međutim, drugi predmeti su bili problem.
Nije bilo teorije da ga puste tek tako, a njemu je koncentracija bila loša i neke stvari nije mogao da savlada.
Nastavnik je, a da on to nije ni znao, molio svoje kolege, govoreći im o životu koji ga čeka, o siromaštvu u kom živi.
I da treba da budu srećni što je ostao u školi.
Završio je nekako šesti razred, sedmi…
Onda su drugari iz kraja počeli da mu se smeju što se školuje.
Još planira da upiše srednju.
Nastavnik gde će, šta će, došao tamo gde on živi i razgovarao sa svima njima.
Pričao im o njegovom talentu, kako je vredan, dobar.
Odjednom, i od njih je dobio podršku.
Osmi razred, u holu škole, izložba njegovih crteža.
Svi ponosni.
Nastavnik govori o mladom umetniku.
Došla je i televizija, aplauzi, i njegove slike stoje tamo mesecima.
Svi ih vide.
Kako da ne dođe, kada je škola prihvatila njegov talenat i rad?
Dolazi srednja škola, nema više nastavnika, šta da upiše?
Upisuje zanat, a kod njega nastavlja da slika.
Postao mu je već desna ruka.
I u srednjoj školi problemi: neprihvaćenost, izostanci.
Opet nastavnik dolazi, priča, unosi radost, vedrinu.
Razgovara sa svima njima.
Ponovo je sve u najboljem redu.
Prošlo je dosta godina od tada, nastavnik je već dugo u penziji, a njegov učenik mu popravlja kola. I ne samo njemu, nego i njegovim prijateljima.
Završio je zanat, otvorio servis, a na zidu, umesto golih žena — njegove slike.
Pošto mi je nastavnik blizak prijatelj, pitao sam ga da li je mali stvarno bio talentovan.
Odgovorio mi je – onoliko koliko i druga deca, nije stvar u tome. Nego, za nešto što voli, moraš da ga vežeš, inače bismo ga izgubili.
Tako je spašen jedan život, koji danas ima i porodicu, a nastavnik svraća povremeno i traži mu da vidi šta je poslednje naslikao.
Ako nije ništa — tera ga.
U umetnosti je spas.