Иако су га одувек више занимале друштвене науке, посебно психологија, уписао је природно-математички смер у Обреновачкој гимназији, где је и поред огромне страсти према музици и спорту био најбољи ђак. Војнички систем који је гимназија наметнула својим ђацима испоставио се као плодоносан јер су из тог периода изашле многе успешне генерације:
„Многе ствари које ти у младости сметају, дисциплина која се намеће или одлуке за које мислиш да те ограничавају на крају се испоставе као добре јер формирају чвршћи карактер,” каже др Несторовић.
У гимназији се бавио спортом и увек је замишљао да ће му животни позив бити музика или психологија, али кормило у одлучивању о даљем школовању преузео је његов старији брат: у Бранимировом одсуству предао је документа за упис на Медицинскина факултет и тако је наш саговорник, хтео-нехтео, кренуо путем који је изгледа морао да се деси. Како напомиње, медицина му је одузела музику и спорт, то су жртве које је морао да поднесе током школовања.
Радозналост и спремност да се ангажује нису га напустиле ни током студија, те га питам како је успевао да помири интересовања из тзв. граничних области и званичну школску медицину: „Јако тешко, јер је наш факултет репродуктиван по карактеру. Нема развоја мишљења, ни иницијативе. Медицина је уметност, или би то требало да буде. Ту највећи број одлука треба да се доноси интуитивно, а не по светским препорукама. Постоје болести које могу да се лече по неким стандардима, али гомила оболења лечи се сасвим инстинктивно. Ако посматраш живот, видиш да је он фантастична интеракција различитих праваца, школа, мишљења и утицаја. Међутим, званична медицина ту интеракцију која рађа интуитивно лечење једноставно не може да прихвати.”
Током студирања је, каже, било доста професора који су имали снажан позитиван и формативан утицај на њега, а један од њих је био и професор Мркуља. Он му је поверавао озбиљне експерименте на катедри за биохемију и тако подстицао да размишља и преузима иницијативу. Огромна одговорност коју му је професор препуштао уз речи „Сигуран сам да ћеш ти то одлично урадити” била му је снажан подстицај да поверење и оправда.
„Срећом, имао сам фантастичну гарнитуру професора који су ме доста научили. Мислим да је велика грешка што се данас не подстиче познавање опште медицине, јер то круни креативност. Медицина је постала комбинат и то креће већ од школовања. Не може новац бити главни регулатор, то обесмишљава концепт лечења људи. Неке ствари једноставно не могу да буду тржишно оријентисане. Морају да се створе услови за системско образовање,” објашњава др Несторовић.
Окружен снажним, брзим и енергичним људима, ни он није могао да сазрева другачије: „Доста сам свестан својих мана, знам да сам тежак и покушавам да људима око себе олакшам. Због своје енергије и природе имао сам проблема јер сам стално улазио у сукобе, али било ми је и још увек ми је немогуће да не укажем на глупост и бесмисленост јер те мане нису безазлене.”
И у избору специјализације код др Несторовића брат је имао кључну улогу, те педијатрија постаје главни избор: „Када сам дошао на педијатрију, првих седам дана стално ме болела глава јер овде без престанка неко плаче, увек је неко комешање и бука. Мислио сам да то нећу моћи да издржим. Међутим, сада не могу да радим са одраслима. Деца не фолирају, не покушавају да остваре корист и имају развијену емпатију. Са њима је дивно радити, она су отворена и код њих може да се примени емпатијски приступ. Затим, деца веома озбиљно схватају своје лечење: знају дијагнозу и коју терапију узимају. Често их потцењујемо, а заиста не би требало то да чинимо.”
Различита интересовања водила су га до фантастичних увида који су утицали на то да је он данас лекар какав јесте: окренут човеку као целини а не збиру одвојених делова. Рано се заинтересовао и за научне парапсихологије: „Био сам толико заљубљен у једну девојку која се бавила парапсихологијом да ми ни духови нису сметали, а са том облашћу ближе сам се упознао на првој катедри за парапсихологију у Европи, на Медицинском факултету у Фрајбургу у Немачкој”. О потреби да сагледа ширу слику каже: „Склони смо да опажамо чулима, а наша чула доста тога не виде. Ми опажамо само мали део реалности и то прихватамо као датост, док се заправо око нас одвија безброј процеса који нам промичу али значајно утичу. Физичари се и дан-данас споре око тога да ли ми заиста постојимо или смо нечија идеја.”
(Део интервјуа за магазин Сенса)