Један од узрока насиља у школама

Неодговорни политичари, као и телевизије са националном фреквенцијом које производе агресивну ријалити некултуру, директно убацују клипове у точкове овдашњем школству

Учестало се, у последње време, говори о насиљу у школама. Просветни радници указују на последице (пожар насиља) док држава, уместо да одузме упаљаче и шибице пироманима (узрочницима проблема), покушава да угаси пожар поливајући га бензином. Ову алегорију ћемо боље разумети ако кренемо од система вредности и норми за који је одговарана управо држава.

У социолошком смислу, вредност означава уверење да је нешто важно, добро и пожељно, достојно труда, и вредно залагања. Морално исправан систем вредности је, стога, веома битан за нормално функционисање друштва. Сетићемо се како су нас пре 30–40 година учили да није добро лагати, да се велике школе морају завршавати како би се добио одговарајући посао, и томе слично. Узори су нам у то време били познати спортисти, научници и уметници, али и обични људи – лекари, полицајци, инжењери, професори… Потом су дошле деведесете прошлог века и систем вредности се изокренуо. Криминогени типови су постали идоли младима, док се макијавелизам према којем циљ оправдава средство усталио на самом врху топ-листе псеудовредносног система.

Данас је систем вредности још увек изокренут! Уместо криминогених типова, младима узори постају старлете и звезде ријалитија, док државни функционери, који би требало да служе као модел пожељног понашања у друштву, чине управо оно што је у нескладу са морално исправним деловањем. Тако испада да је сасвим нормално да министри до друштвеног врха долазе куповином диплома или фалсификованим докторатима, дочим се заобилажење истине, којем високи државни функционери отворено прибегавају, чини сасвим прихватљивим обликом понашања. Зато се може устврдити да управо „представници народа” директно учествују у креирању неприхватљивог система вредности у којем се пожељни облици понашања појављују у аморалним облицима лажи, фалсификовања и других неодговорних работа и непочинстава?

Али, какве то везе има с насиљем у школама, као да чујем питање разгневљеног читаоца у овом тренутку. Молим за стрпљење јер управо говорим о процесу успостављања псеудовредносног система који генерише амбијент погодан за напредовање разноврсних облика вршњачког насиља. Томе наруку иду агресивни садржаји који се непрестано врте на телевизијама са националном фреквенцијом. У ријалити програмима се отворено промовишу насиље (вербално и физичко), као и незнање (будући да знање и памет нису неопходни за успех у изокренутом вредносном систему). Такав оквир се приказује као нормалан, чак пожељан, као што се нормалним представља агресивни речник који (супротно новинарском кодексу, користе презентери вести на поменутим телевизијама. Све то скупа чини супротност систему образовања и васпитања па се лако може закључити да неодговорни политичари, као и телевизије са националном фреквенцијом које производе агресивну ријалити некултуру, директно убацују клипове у точкове овдашњем школству, обесмишљавајући на тај начин рад и труд просветних радника.

Вршњаци се туку и псују јер то виде у ријалитијима (са националном фреквенцијом). Слабо уче јер схватају да се дипломе могу купити. Не поштују наставнике јер увиђају да ови лоше стоје у држави док њихов ауторитет рапидно копни. Немају културу дијалога јер уочавају како је и политичари немају, док уредништва појединих телевизија и таблоида то свакодневно потврђују. Према томе, нешто се хитно мора предузети. За почетак одузети, у складу са законом, националне фреквенције телевизијама које негују некултуру дијалога и агресивности. Наиме, иза националне фреквенције стоји лично држава, док приватна телевизија са фреквенцијом коју је добила од државе не представља обичну приватну телевизију. То значи да у случају евентуалног одузимања фреквенције не може бити говора о томе да држава крши медијску слободу приватног лица. Реч је о уговорној обавези будући да програмска шема телевизије са националном фреквенцијом мора бити у складу са системом образовања и васпитања. Нажалост, држава се према санкционисању неодговорних телевизија односи у складу са изокренутим системом вредности, будући да су и саме норме (заједно са санкцијама које их прате) одраз поменутог псеудовредносног система. (А норме би требало да дефинишу прикладно и прихватљиво понашање). Штавише, сам феномен некажњивости телевизија са националном фреквенцијом иако су прекорачиле праг дозвољеног понашања прописаног уговором склопљеним са државом, потврђује да живимо у систему неприхватљивих вредности и селективних норми.

Међународна конвенција о правима детета (члан 17) каже да је држава обавезна да подстиче медије да шире информације корисне за децу, али и да предузима мере да децу заштити од штетних медијских садржаја. Држава, међутим, то не чини! Уместо тога, чуди се – откуда насиље у нашим школама? И шта ли му је, дођавола, узрок?!

Извор: Политика