У наставку доносимо занимљиву и поучну причу непознатог аутора која може бити лепа инспирација наставницима за почетак наредне школске године. Уз корекције, разуме се.
Једнога дана учитељ је замолио ученике да на лист папира напишу имена свих особа које не подносе, које су их повредиле, разочарале или им једноставно изазивају одбојност. Кад су сви завршили, рекао је:
– Сутра донесите у школу онолико комада парадајза колико сте имена записали.
Следећег дана неки су имали два, неки три, пет, па чак и више парадајза. Учитељ им је поделио пластичне кесе и рекао:
– Од данас, па наредне две недеље, носите их свуда са собом. У школи, код куће, на игралишту, у аутобусу.
Већ након неколико дана ученици су се покајали. Парадајз је почео да се квари – да смрди, цуриле, прља све редом. Неки једва да су могли да поднесу мирис, а они с више парадајза жалили су се на њихову тежину и срамоту.
Након недељу дана учитељ је окупио разред, саслушао њихове притужбе и мирно рекао:
– Видите како је тешко сваки дан са собом носити нешто покварено? Исто је и с мржњом, замерањем и љутњом коју носите у срцу. Управо оне трују ваш живот. Ако не можете да издржите неколико трулих парадајза, замислите шта вам свакодневно чини ношење љутње и горчине.
– Људско срце је попут врта – додао је. – Треба редовно чупати коров. Опраштати. Оставити места за љубав, захвалност, мир.
(Непознат аутор)