Једна девојчица одрасла је верујући да мора бити послушна да би била вољена.
Ево шта се догодило.
Иако јој то никад нису директно рекли, својим расположењем и поступцима родитељи су јој показали да бити послушан значи уклапати се у сва правила која они поставе, бити покоран чак и кад јој делује да то није нимало фер. И да нема никаквог смисла.
Родитељи су се питали и ту је била тачка. „Зато што сам ја тако рекао.“ била је реченица коју је много пута чула. А да јој не би рекли да је размажена, безобразна и непослушна, повиновала би се и онда кад су захтеви били збуњујући, њој нелогични, нимало пријатни.
Кад би следила правила која су јој постављена и скривала своју тугу и љутњу, родитељи би је обасипали љубављу.
„Дивна наша девојчица! Ти увек слушаш маму и тату!“
А кад не би слушала? Па, наступило би тако болно игнорисање. Правили би се да је не примећују. Или би је казнили, што би јој чак лакше падало. Игнорисање је било сувише болно. У тим тренуцима би била сама са својим осећајем да није вредна родитељске љубави.
А да би тај страшан осећај избегла, постајала је послушна све више и више. Без обзира на своја осећања. И све више и чешће су јој говорили колико је добра девојчица. А њене родитеље сви су хвалили што имају тако добро дете.
Године су пролазиле, а она се трудила да не разочара своје родитеље. Да оправда ту „титулу“ доброг детета које би сваки родитељ пожелео. Али то је имало цену. А та цена је била губљење себе. Покорност и онда кад је осећала да то није у реду.
Одрасла је и удала се. А у браку се осећала изгубљено и усамљено. Као родитељ, била је исцрпљена и огорчена. На послу и међу колегама осећала је да је сви искоришћавају. Али није умела да подигне глас. Ћутала је.
Гушила се у самопрекору, није умела ником да постави границе, осећала се празно. Није могла више грчевито да се труди да оправда репутацију „добре и послушне девојчице“. Кад је препознала да је дошла до ивице својих могућности и да не жели више да буде добра свима осим себи, тек је тад почело „излечење“.
Годинама нас уче да деца морају да слушају родитеље. Док су још мали, чак и странци им постављају то питање „слушаш ли маму и тату“. Ако слушаш, ти си добро дете. Ако не слушаш – ниси. Тако је једноставно.
Родитељи који имају то дете које беспоговорно и увек послуша из прве хваљени су због својих родитељских вештина.
Али, ако нам је послушност ултимативни циљ, да ли смо се запитали и шта је цена достизања тог циља?
Шта је ваш најважнији циљ у одгоју деце?