Др Беки Кенеди је широм света позната и призната психолошкиња, ауторка, ТЕД говорник, едукатор. У једном од својих предавања она говори о томе како мањак стрпљења код родитеља утиче на динамику читаве породице, али највише на децу. Међутим, иза тог мањка стрпљења који се дешава свима нама, крије се прилика.
„Петак је вече, у кухињи сам, управо завршавам спремање вечере. И на ивици сам живаца. Преморена, неиспавана, забринута због свега што ме чека на послу од понедељка. Размишљам о ономе што ми предстоји да урадим током викенда. И баш у том тренутку у кухињу улази мој син. Баца поглед на трпезаријски сто и почиње да цмоли: ‘Ах, опет пилетина. Фуј!’ И то је то, само ми је то требало да експлодирам. ‘Шта је с тобом више! Можеш ли бар једном у животу да се понашаш нормално и да будеш захвалан?!’. И то је то. Он ми говори да ме мрзи, излеће из кухиње и лупа вратима своје собе. И ту почиње моје преиспитивање. Да ли сам толико лоша мајка? Шта је са мном?!“ – почиње причу др Беки. И с тим се, каже она, вероватно може повезати сваки родитељ.
Јер, као клинички психолог, признаје да је и сама много пута била у дилеми.
„Не постоји савршен родитељ. Једноставно не постоји. Грешке и кајање долазе у пакету. Али шта после њих. Претварамо се да се ништа није догодило? Или, ако нешто треба да кажемо, шта је то? Током година свог искуства, као клинички психолог, нагледала сам се родитеља који су у потрази за одговором на ово питање. СВИ родитељи вичу. НИКО не зна шта треба да уради после тога.“ – објашњава др Кенеди.
Зато, кад год би је њени клијенти питали шта је најважнија родитељска стратегија, она би одговорила: „Научите да поправите штету кад се деси олуја. Постаните добри у томе.“
А шта то тачно значи? Како се штета поправља?
Др Кенеди каже да морамо да урадимо три ствари, редом.
- Да се вратимо у тренутак када се „лом“ догодио
- Да преузмемо своју одговорност за то како смо се понели
- Да прихватимо то да је наше понашање утицало на дете (или било кога другог, јер ова правила важе за сваки однос)
Али, јако је важно да тај процес „поправљања“ разликујемо од извињења.
А разлика је у томе што нам извињење најчешће служи да затворимо поглавље, да наставимо даље, да се на старо не враћамо. Поправљање, с друге стране, подразумева то да се догађају вратимо и покушамо да смањимо штету.
„Хајде да се вратимо на мој пример.“ – каже др Кенеди. „Дакле, ја сам у кухињи, сломљена, а мој син у својој соби, љут, преплављен емоцијама, под стресом јер, будимо искрени, његова мама понашала се прилично застрашујуће. И он сад мора да пронађе начин да се поново осећа сигурно. Ако ја не одем код њега и не укључим се у тај процес поправљања штете, он мора да се ослони на једини механизам суочавања са ситуацијом који има на располагању. А то је преузимање кривице на себе. У његовој глави то звучи отприлике овако: ‘Нешто са мном није у реду. Немогуће ме је волети.’ – објаснила је др Кенеди.
А то су, каже она, дубоки страхови толико много одраслих људи који живе у уверењу да нису довољни, да нису вредни љубави, баш зато што су, као деца, остављани да верују да су они криви за ситуације попут ове коју описује на почетку текста. То су одрасли који су склонији анксиозности, депресији, осећају мање вредности, све због тога што њихови родитељи нису били спремни да „поправе“ ствари након што би се десио прекид у комуникацији.
Нико не каже да родитељи морају бити савршени. Али када сте свесни да је важно поправљати ствари и када то чините, ви не чувате своје дете само од осећаја да није вредно. Ви, уз то, пружате сигурност, повезаност, љубав.
Али, како то научити? Др Беки каже – крените од себе.
„Не можете понудити саосећање и разумевање неком другом, ако те осећаје немате за себе. Зато је важно да освестите да, чак и кад урадите нешто на шта нисте поносни, то није нешто што би требало да вас дефинише. Није свака особа која уради нешто лоше, нужно и сама лоша. Да, викала сам, да било ми је тешко, али то не значи да сам ја лоша мајка. Али ме и не ослобађа од одговорности и обавезе да се побринем за поправљање односа“ – истакла је др Беки Кенеди.
Други корак, након што сте се побринули за себе, јесте да се побринете за своје дете. И то иде једноставно. Вратите се на ситуацију, објасните је (без бацања кривице на дете), преузмите своју одговорност и реците шта ћете покушати другачије следећи пут.
„Можете рећи овако нешто: ‘Хеј, хтела сам да причамо о ономе што се десило у кухињи. Знам да сам викала и да сам те уплашила и жао ми је. Ти за то ниси крив. Радићу на томе да контролишем своју љутњу боље следећи пут.’ И то је то. Петнаест секунди разумевања и поправљања односа, а утицај на читав живот.“ – казала је ова психолошкиња.
Др Кенеди није пропустила ни да објасни шта никако НИСУ адекватни начини „поправљања“ штете. Како каже, то нам се свима сигурно дешавало јер је тешко одупрети се изјавама попут:
„Хеј, извини што сам онако викала у кухињи. Али да се ниси жалио на вечеру онако, то се не би десило.“
или
„Знаш, није требало онако да вичем, али стварно би морао да научиш да будеш захвалан за то што има ко да ти сваког дана припреми здрав оброк. Тада нико неће викати на тебе.“
Оваквим изјавама, не само што пропуштате да поправите однос са својим дететом, већ инсинуирате да је за вашу реакцију и губитак стрпљења – одговорно дете. А то није тачно и никако није нешто чему желите да научите дете. Ако тако поступамо, постоје две могућности. Једна је да ће дете научити да преузима одговорност за туђе грешке, јер су му оне пребациване кроз одрастање, а друга да ће следити модел који сте му дали, а то је да покушава да своју одговорност пребаци на другог. Ни једно ни друго сигурно не желите.
Ваше одрасло дете умеће да преузме одговорност за своје поступке, ако ви, док оно одраста, покажете да умете да будете одговорни за своје.
Зашто је важно да увек поправите штету?
Једноставно је. Осим тога што стварате чврст и здрав однос са својим дететом, уједно га учите како да такве односе негује и успоставља у одраслом добу. Како се поправља штета након нарушене комуникације. Даље, у таквим ситуацијама можете искористити прилику да их научите нечему. На пример, можете им рећи: „Знаш, вероватно ти се неће баш увек допасти оно што сам спремила за вечеру. Али, можеш ли покушати да не кажеш ‘фуј’, него да уместо тога кажеш, на пример ‘није ми ово баш омиљено’?“ На тај начин, каже др Беки, учите децу да покажу разочарање, што је сасвим у реду, али на прихватљив начин. А да сте окривили дете за своју реакцију, ову прилику за разговор не бисте добили.
Док сте читали ову причу познате психолошкиње, можда вам је кроз главу прошло да сте урадили неке ствари много горе од њеног примера у кухињи. Или да су вам деца већ велика, па сте све прилике за поправљање штете пропустили.
„Молим вас да упамтите – НИКАД није касно!“ – каже др Кенеди и додаје: „Питате се сад како знам. Замислите, на тренутак, да вас сад позову ваши родитељи. Или, ако нису живи, да случајно налетите на писмо од њих…
„Хеј, знам да је ово сад што ћу ти рећи ниоткуда, али, размишљао сам пуно о твом детињству. И мислим да је било много тренутака који су за тебе били тешки. А да то ништа није било твојом кривицом. То су били моменти кад сам се ја борила са собом и да могу да вратим време не бих исто поступила. Повукла бих се, сачекала бих да се смирим, а онда бих дошла теби, да ти помогнем с оним што те мучи. Извини. И ако икад будеш хтела да причаш са мном о неком од тих тренутака, ако памтиш нешто што ти је било посебно тешко, ја ћу слушати. И нећу се правдати, него ћу слушати да бих разумела.“
Ваше дете је још млађе од вас. Замислите, тек, како би ове речи деловале не њега (или њу)?