Verovatno niste mnogo razmišljali o tome kako izgleda školovanje srpske dece u inostranstvu i da li oni potpuno izgube dodir sa našom kulturom, tradicijom, pismom. Zapravo, veliki broj naših ljudi koji iz bilo kog razloga napuste Srbiju, ne žele da njihova deca rastu bez ikakve svesti o svom poreklu. I tu na scenu stupa ono što se zove ”srpska dopunska škola” po posebnom programu Ministarstva prosvete.
Naša deca u inostranstvu uče o svojoj zemlji, svom jeziku, svojoj istoriji, iako ovde više ne žive. Škola je, naravno, dobrovoljna, a nastavnici koji tamo rade zaposleni su po konkursu Ministarstva prosvete. Neki od njih su svoje živote i živote svojih porodica potpuno promenili, kako bi radili u dopunskim školama u inostranstvu.
Međutim, za neke od njih, ova godina donela je iznenađenje. Iako sa izuzetnim rezultatima rade već godinama s našom decom u rasejanju, Ministarstvo prosvete odlučilo je da taj angažman ne produži. Tako su se našli u nezavidnom položaju, van svoje zemlje, gde treba da, u roku od svega nekoliko nedelja, pronađu drugi posao, a sa iskustvom koje je vrlo specifično.
Upravo se to dogodilo i Jeleni Angelovski, doktoru književnosti, autorki romana Mika koji upravo govori o životu naše dece u rasejanju, a koji je pokupio brojne nagrade. Ona je sa svojom porodicom otišla u Švajcarsku kako bi radila u srpskoj dopunskoj školi, da bi od ove godine, naprasno, ostala bez posla.
S njom razgovaramo o tome šta se zapravo dogodilo, ali i o našoj deci koja rastu van Srbije i tome na koji način ostaju povezani sa svojom tradicijom i poreklom.
Koliko dugo ste radili sa našom decom u Švajcarskoj i šta se to dogodilo naprasno početkom ove školske godine?
U Švajcarsku sam sa porodicom došla u jesen 2018. godine. Od tada, do ove godine, bila sam angažovana kao nastavnica u tzv. srpskoj dopunskoj školi, odnosno nastavi na našem jeziku po posebnom programu Ministarstva prosvete Republike Srbije. Pre dve godine postala sam koordinatorka nastave u Švajcarskoj Konfederaciji, a tokom prošle školske godine taj posao sam, osim za Švajcarsku, obavljala i za Belgiju, Luksemburg, Kipar, Češku, Australiju i Novi Zeland.
Nastavnici i koordinatori potpisuju ugovore na jednu školsku godinu. U proleće saznamo da li ćemo biti angažovani naredne školske godine. Ako nam mandat još traje i ako odgovorno i profesionalno obavljamo svoj posao, tako obično i bude – ministar odluči da će nas angažovati i naredne godine i mi to znamo nekoliko meseci unapred kako bismo svoj život u inostranstvu organizovali shodno tome.
Tako je bilo i ove godine. S malim zakašnjenjem, krajem maja, objavljena je lista nastavnika kojima se produžava angažovanje, bez većih iznenađenja. Ostajemo – produžili smo najam stana, upisali decu u narednu školsku godinu, obnovili ugovore za telefone i zdravstveno osiguranje… Više od dva meseca docnije, početkom avgusta, pokrenuo se talas uznemirenosti. Neko od nastavnika video je na sajtu Ministarstva prosvete novu odluku ministra o produženju angažovanja. Ona se razlikovala od odluke iz maja – nedostajalo je nekoliko imena. Nekoliko dana iza toga – nova odluka. Fali još nekoliko imena, među njima i moje. Usledila je i četvrta odluka, na koju su neka imena bila vraćena.
Šta ovo sve praktično znači? Znači da su, nekoliko dana pred početak školske godine u nekim zemljama, i jedva tri nedelje pred istek ugovora, ljudi obavešteni da nakon te tri nedelje više neće biti angažovani u inostranstvu. Bez ijednog obrazloženja, bez ijednog odgovora na brojna pitanja, do dana današnjeg.
Šta mislite da je razlog što je Ministarstvo prosvete iznenada odlučilo da vas i još neke vaše kolege ne angažuje? Vi ste doktor nauka, autor dečje knjige koja je pokupila brojne nagrade, reklo bi se da naš sistem vapi za takvim ljudima.
Tražila sam taj odgovor u kabinetu ministra. Rečeno mi je da ću dobiti odgovor „kad se steknu uslovi“. Ja čvrsto verujem da će se vrlo brzo steći uslovi da kabinet ministra odgovara.
Možete li nam opisati sistem rada dopunskih škola?
Sistem rada škola u inostranstvu veoma je kompleksan i obuhvata veliki broj aktera. Reč je o dopunskoj nastavi, koju deca osnovnoškolskog uzrasta mogu pohađati u svim zemljama u kojima ovakva ponuda postoji. Nastava se odvija jednom nedeljno, u bloku od tri školska časa, i obuhvata tri predmeta. Razredi su uzrasno heterogeni, a koliki će raspon uzrasta obuhvatati, zavisi od veličine grupe. Realizuju je ili tzv. redovni nastavnici, kakva sam i sama bila, koji su poslati iz svojih matičnih škola u Srbiji, ili honorarni nastavnici, koji imaju stalni boravak u zemlji domaćinu. Program propisuje Ministarstvo prosvete. U realizaciju ove nastave uključena su u velikoj meri i diplomatska predstavništva, crkva, roditelji, udruženja, klubovi i društva iz dijaspore, ali i obrazovne institucije zemlje prijema, što je pogotovo izraženo u Švajcarskoj. Zato ovakve plahovite i neodgovorne odluke deluju zaista ugrožavajuće ne samo na pojedinačne sudbine, nego na čitav sistem. Tako smo u prethodnim sedmicama u srpskim školama u inostranstvu mogli videti isto ono što se dešava od 1. septembra i u mnogim školama u Srbiji – odeljenja bez nastavnika, prelazna rešenja, učenike bez nastave – sve u svemu, jako daleko od čuvene normalizacije procesa nastave o kojoj smo toliko slušali. Desilo se upravo suprotno – nenormalizacija.
Kako je raditi sa našom decom u rasejanju i šta vam je bio primarni cilj na tom putu?
Nakon trinaest godina u učionici u Pančevu mislila sam da taj posao držim u malom prstu, manje-više. Ušavši prvi put u učionicu u Cirihu, shvatila sam da pojma nemam. Reč je o jednoj veoma specifičnoj didaktici, o podučavanju jezika koji nije ni maternji, ni drugi, ni strani, već jezik porekla, nasleđa odnosno zavičajni jezik, kako se najčešće definiše.
Rad je dakle, vrlo specifičan, i na mahove izazovan zbog okolnosti koje sam već pomenula – često velike i heterogene grupe, kasni termini nastave nakon čitavog dana u redovnoj školi, slaba motivisanost đaka, ali iznad svega – očekivanja nastavnika koji je friško došao iz škole u Srbiji.
Posle nekoliko godina rada upoznala sam i veoma zavolela taj posao, shvativši pre svega, ogromnu odgovornost koju nastavnik u inostranstvu ima. Ova profesija podrazumeva i ulogu nastavnika kao mosta između škole i porodice, ulogu „sela“ koje vaspitava dete, poznajući dobro obe kulture u kojima dete odrasta i imajući u vidu specifičnosti tog spoja. Primarni cilj mi je bio, jeste i biće – podizanje zdravog, slobodnog i stabilnog mladog bića, koje razume posebnost i slojevitost svog identiteta i vidi ih kao prednost i dar.
Koliko se zapravo razlikuje švajcarski obrazovni sistem od našeg i koje su prednosti, a koji nedostaci za našu decu?
Razlikuje se kao nebo i zemlja, ukratko. Elaboriranje ove teme zahtevalo bi mnogo više ozbiljnosti i prostora nego što mi je trenutno na raspolaganju, ali ako bih svodila švajcarski školski sistem na nekoliko ključnih reči, bile bi to samostalnost, preduzimljivost, praktičnost. Ono što mu, za moj ukus, nedostaje, bila bi malo dominantnija uloga učitelja kao spiritus movensa, i uključivanje sadržaja koje bismo mogli podvesti pod „opštu kulturu“, na osnovnim školskim nivoima.
Kada je reč o dopunskoj školi, ima li mesta za poboljšanja na tom polju i šta biste Vi promenili?
Dopunska škola, na prvom mestu, ima isti problem kao i redovna škola u Srbiji – brdo nepotrebne, besmislene administracije koja frustrira nastavni kadar umesto da im štedi snagu za kreativan rad u učionici.
Drugi veliki problem leži u činjenici da su programe ove nastave, pa i kriterijume za njeno vrednovanje sačinili ljudi koji nemaju iskustvo rada u inostranstvu, koje je, dakle, veoma specifično. Nastavnici imaju veliku slobodu u radu, to je tačno, ali se kreću u dosta krutim i tradicionalnim okvirima i korpusu tema i sadržaja koji su deci odrasloj u drugom školskom sistemu potpuno strane i daleke, nejasne.
Mi smo ovog leta, u okviru pomenute obuke, čuli da strani jezik nema šta da traži u učionici u inostranstvu. Za mene, to je apsurdna ideja, i u neku ruku vrlo opasna, budući da dolazi iz pozicije nekoga ko obučava nastavnike u inostranstvu i kreira metodičke uzuse u kojima se kreću. Strani jezik za tu decu nije strani. Oni na njemu idu u školu, druže se, u njemu žive i rastu. On je za njih domaći jezik. Druge kulture, nacije i jezici – to je za naše đake svakodnevica, i to lepa svakodnevica, u koju samo treba prirodno, spontano i organski uključiti i srpski deo njihovog identiteta. Dakle, što bi Vladica iz „Varljivog leta“ rekla, cvetna bašta a ne tamni vilajet u koji niko sem nas nema pristup.
Koji Vam je plan za budućnost? Nastavljate li da radite sa našom decom i na koji način?
Plan za budućnost već je, hvala Bogu, postao sadašnjost. Koleginica Ivana Marčeta i ja, nakon što smo shvatile da smo nepoželjne na listi nastavnika u Švajcarskoj, pribrale smo se relativno brzo, sele i shvatile da je momenat za ostvarenje sna o kojem već dugo razgovaramo i razmišljamo. Pokrenule smo školu za naš jezik i kulturu. Dale smo joj ime „Zmaj“ jer znamo da nam je zadatak da čuvamo blago, ako treba i da bljujemo vatru, ali svakako da budemo vatre doglasnice u nizu ljudi koji se bore i ne daju da sve propadne i bude uništeno. Zmaj je već prilično raširio krila, u nekoliko grupa u Cirihu i istočnoj Švajcarskoj, radimo sa bebama, vrtićancima, predškolcima, školarcima, tinejdžerima i adolescentima, odraslima, imamo dramski klub i kurs kreativnog pisanja, snimamo filmove. Zmaj je kuća za sve naše ljude.