„Ko se seli, taj se ne veseli.“ Tako bar kaže narodna mudrost. Da li je svaka narodna izreka koja se prenosi generacijama zaista i mudrost ili svako od nas nosi u sebi neku svoju, drugačiju od drugih? Neku koja čak prkosi onim narodnim?
Odluku da se sa svojom porodicom preseli iz Srbije u Švajcarsku donela je i Jelena Angelovski. Nakon što je diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Katedri za srpski jezik i književnost, Jelena je 13 godina u svom rodnom Pančevu, baš u osnovnoj školi koju je i sama završila, predavala srpski jezik. U međuvremenu je osnovala porodicu, magistrirala, a onda i doktorirala. Ipak, učinilo joj se da se izvan granica naše zemlje kriju novi vidici i drugačije perspektive koje bi trebalo istražiti.
Tako se sa svojim suprugom i troje dece našla u – Švajcarskoj. Zaposlivši se u Srpskoj dopunskoj školi u kantonu Cirih, Jelena počinje da radi sa ukupno 130 srpskih đaka. Svakoga dana je u drugom mestu, drži blok časove, tako da svaka grupa ima jednom nedeljno nastavu. Na njenim časovima učenici se upoznaju sa svojim jezikom i kulturom, sa našom umetnošću, muzikom, nacionalnom istorijom i geografijom.
Upravo taj odlazak pod „tuđe nebo“ Jeleni je bio inspiracija da napiše roman „Mika“ koji je objavljen 2022. godine i do sada osvojio nekoliko nagrada među kojima i ona koju Zmajeve dečje igre dodeljuju za roman godine za decu i mlade.
O njenom životu u Švajcarskoj, o porodici, „Miki“, saradnji sa izdavačkom kućom „Eduka“, razgovarali smo sa Jelenom.
Kako je došlo do toga da katedru u Srbiji zamenite onom u Švajcarskoj?
Nakon 13 godina rada u svojoj osnovnoj školi u Pančevu i perioda u kojem su nam se rađala deca, pomislila sam, zajedno sa svojim suprugom, da bi za nas kao porodicu bilo zdravo da promenimo perspektivu, malo se izmaknemo iz poznatih okolnosti i istražimo drugačije opcije. S tim se poklopio konkurs koje Ministarstvo prosvete periodično raspisuje, a na koji se mogu prijaviti nastavnici srpskog jezika i učitelji iz osnovnih škola u Srbiji. Izabrani na tom konkursu bivaju upućeni na rad u inostranstvo, u jednu od mnogo zemalja u kojoj se organizuje nastava na srpskom jeziku.
Šta vam je bilo najveće iznenađenje kada je reč u tamošnjoj školi?
Imala sam veliku sreću da su moja deca ušla u švajcarski školski sistem na različitim nivoima, te sam mogla da upoznajem njihovu školu iz prve ruke, što mi je bilo izuzetno važno u radu sa đacima koji su deo tog sistema od svoje 4. godine i u njemu provode po 8 sati svakog dana. Prvo i najveće iznenađenje i nešto za šta mi je trebalo najviše prilagođavanja, bio je oblik nastave. Frontalna nastava ovde je, naime, gotovo potpuno iščezla i svodi se na desetak minuta „inputa“ koji učitelj daje na početku i koji čak nije ni predavanje u vezi sa novom temom ili bilo kakvo pojašnjenje, već se uglavnom svodi na instrukcije za rad. Sledi samostalan, grupni ili rad u paru i od samih đaka zavisi kako će prevazilaziti teškoće, drugim rečima – kako će učiti. Učitelj je tu za pitanja, objasniće sve što treba, ali učenik može ili da pita ili da shvati sam ili zajedno sa drugim đacima, ali znanje mu svakako neće biti servirano na tacni.
Kao roditelj, sigurno ste primetili i razlike u načinu odgoja deca između Srbije i Švajcarske? Šta biste im zamerili, a šta mislite da bismo mogli (i da bi trebalo) da „prepišemo“?
Švajcarska je u odnosu na Srbiju po mnogo čemu druga planeta i mi još učimo i privikavamo se na mnoge stvari, a vaspitanje je jedna od onih koje su nam najbliže i najaktuelnije. Bojazan nas roditelja koji dolazimo iz jedne malo opuštenije atmosfere često ide u smeru preopterećenosti dece. Ovde deca nisu opterećena sadržajima i količinom informacija, naprotiv. Ali, od malog uzrasta provode veoma veliki deo dana u školi, uz često ozbiljne zahteve i vrlo stroge kriterijume ocenjivanja, koji podrazumevaju da najvišu ocenu 6 dobijaju zaista samo izuzetni đaci, a da je sve ispod 4 nedovoljna ocena. Treba napomenuti da za svakog đaka postoji mogućnost napredovanja i pronalaženja odgovarajuće struke, pa se tako najveći procenat opredeljuje za dualno obrazovanje, što podrazumeva zaposlenje sa 16 godina. Ali, onaj deo koji se odluči za gimnazijsku maturu i fakultet čeka izuzetno naporan rad i veliki pritisak. Ono što mi se veoma sviđa i čemu težim i sama jeste vaspitanje skromnosti kod dece. Mi svi imamo neke dosta iskrivljene slike o načinu života u Švajcarskoj, koje podrazumevaju da novac raste na drveću. Međutim, verovatno u velikoj meri zahvaljujući protestantskim uticajima, ovde se prikazivanje materijalnog statusa smatra izuzetno nepristojnim. Deca su obučena više nego skromno, uglavnom u stilu koji mi zovemo „apa-drapa“, za rođendane dobijaju simbolične poklončiće, a proslava često podrazumeva grupu drugara koji dođu na kolače i to je to. No, načini pokazivanja pažnje u vidu sitnica treniraju se od malih nogu i, iako su deo vežbe i treninga, čine jednu uistinu plemenitu stranu ove nacije.
Uvek aktuelno pitanje je i položaj nastavnika. Koliko se on u Švajcarskoj razlikuje od položaja koji ima nastavnik u Srbiji?
U ciriškom kantonu, u kojem mi živimo, trenutno vlada moda masovnih otkaza nastavnika i direktori zaista kubure sa pronalaženjem osoblja za sledeću školsku godinu. Razlozi mi, iskrena da budem, izmiču, ali verovatno se odnose na činjenicu da je nastavno osoblje potrebnije nego ikad jer je broj đaka veoma umnožen dolaskom velikog talasa izbeglica i da u odnosu na to procenjuje tretman koji bi trebalo da ima. Moram da napomenem, ja o njihovom statusu znam samo ponešto spolja, nikad nisam radila u švajcarskoj školi. Poznato mi je da provode dosta vremena u školi, da se nastava priprema izuzetno brižljivo i da se svakom đaku posvećuje zaista velika pažnja, to znam kao roditelj. Koliko čujem, manje su opterećeni administracijom, a broj dece za koju su odgovorni na jednom času uglavnom se kreće 11-13, kolika je veličina jednog polu-razreda, kako su obično podeljeni. Uz to, imaju i asistenta koji prisustvuje časovima i pomaže. Visina plate je izuzetno pristojna i u rangu najozbiljnije plaćenih zanimanja u javnom sektoru.
Da li verujete da je autoritet nastavnicima oduzet ili je to ipak nešto što vam niko ne može oteti, ako na to ne pristanete?
Odgovor na ovo pitanje mora da ima dva dela. U prvom, govorimo o poziciji nastavnika u društvu koja je direktno povezana sa njegovim autoritetom. To je lakmus-papir za celo jedno društvo – dakle, vrlo prosta stvar. Koliko su ti važni nastavnici, toliko su ti važna deca; koliko su ti važna deca, toliko ti je važna budućnost tvoje zemlje. Rečju, mera patriotizma jeste odnos jednog društva ili pojedinca prema učiteljima.
Drugi deo jeste autoritet koji zavisi od nastavnika i koji svako od nas gradi ili razgrađuje tokom svog rada. Za to se mora tražiti odgovarajući modus, ne postoji recept ni pravilo. Ja sam isprobala tokom sada već skoro 20 godina u učionici različite pristupe i znam šta u mom slučaju funkcioniše – humor. I to ne humor koji pokušava da me sprijatelji s đacima, već humor koji im pokazuje da sebe ne shvatam preozbiljno. Nekim čudnim zakonom paradoksa, za moje đake to je način da oni počnu da me shvataju ozbiljno.
Autor ste i nekoliko udžbenika za IK Eduka. Kako je došlo do te saradnje i šta je za vas, kao nekog ko radi u nastavi, kvalitetan udžbenik?
Rad na udžbenicima za Eduku predstavlja jedno od mojih najdražih profesionalnih iskustava. Imala sam tu sreću da na njima radim s Jelenom Žurić, koja je nekada bila moja profesorka a sada mi je jedna od najbližih prijateljica i večiti uzor. Eduka je izdavačka kuća koja neguje ozbiljan pristup obrazovanju, a stručnost i blagost ljudi koji su bili uključeni u izradu svih udžbenika zadivljuje me i danas. Često nam se javljaju nastavnici koji koriste ove udžbenike i dele sa nama svoju radost zbog toga što su pronašli istomišljenike. Linija na kojoj smo se našli jeste ona koja ovih dana nije naročito popularna ali ne gubi vrednost za one koji ozbiljno shvataju ovaj posao. Reč je o ideji da đacima uvek treba ponuditi što više i što šire, kako bi oni iz toga zahvatili nešto što će se u nekom trenutku njihovog života pojaviti kao blago. Otvaranje prozora u umetnost, ta Andrićeva sentenca koja nas je vodila u izradi čitanki, stvorila je od ovih udžbenika zaista vredne knjige. A knjiga je, to znamo, vredna ukoliko otvara puteve ka drugim knjigama.
Nedavno ste izdali i svoj prvi roman. On je vrlo brzo osvojio publiku, ali i brojne nagrade. Kome je „Mika“ namenjen i kako je zapravo nastao?
Roman „Mika“ nastao je na predlog Vladislave Vojnović, urednice edicije Azbučni red u Službenom glasniku. Ona je, na osnovu mojih beležaka sa fejsbuka hrabro procenila da bi mi se moglo poveriti da napišem roman o odrastanju naše dece u inostranstvu. Budući da je to toliko aktuelna i važna tema, potpuno je neverovatno da je ovo tematsko polje nepokriveno u savremenoj srpskoj književnosti za decu. Zbog toga, verujem, ovaj roman i privlači pažnju. On je namenjen različitim čitaocima i volela bih ako bi svakome od njih ponudio ono što sam pomenula na početku razgovora – promenu perspektive, koja je toliko važna i zdrava za odrastanje u svakom životnom dobu. Dakle, deca u Srbiji čitaće Miku na jedan način, deci iz inostranstva biće blizak na drugom nivou, a od mnogih roditelja i odraslih čujem da je važan i njima budući da se bavi temama aktuelne emigracije i izazova koje donosi odlazak, kao i onima s kojima se sreću oni članovi njihovi porodica koji žive u Srbiji.
Rekla bih im, i često to i činim, da ja ne mogu da dam odgovor na to pitanje.
Znam zaista mnogo porodica iseljenika sa decom – svačija priča, iskustvo i stavovi razlikuju se u zavisnosti od niza faktora i koliko su generalizacije i inače opasne, ove su naročito nezgodne, a rasprostranjene. Reč je o ličnoj odluci, koja povlači sa sobom potpuno novi život, to je ono što mogu da obećam.
Izmena perspektive i dalje za mene predstavlja apsolutno najveću prednost. Dragocena kako za decu, tako i za roditelje, ona je ta koja posredno utiče na ceo proces shvatanja da je svet mali kao kutijica. Jednom kad to shvatimo, ogromnost teme selidbe nekako se relativizuje i mi postepeno naučimo da ne razmišljamo u dramatičnim dihotomijama nikad : uvek, ovde : tamo. „Mika“ je, između ostalog, i roman o identitetu. Tu temu mnogi vide kao teškoću života u inostranstvu. Meni se čini da je upravo suprotno – da život u drugoj sredini omogućava da u sebe ugradimo različite identitete i da ta jedinstvena kombinacija bude ono što nas izdvaja. Roditeljima nije lako u tom procesu jer često osećaju, upravo zahvaljujući tim opštim mestima i generalizacijama o suncu tuđeg neba, da svoju decu možda uskraćuju za stalno i stabilno okruženje šire porodice, prijatelja, onog sela koje vaspitava dete. Ali proces integracije u novu sredinu podrazumeva da izgradite jedno novo selo, selo ljudi sličnih vama, i da onda oni, zajedno s vama, podižu vaše dete baš u ono u šta bi ono i trebalo da izraste, u šta i Mika u romanu izrasta.