Retke su one knjige koje vam gotovo neprekidno održavaju blagi osmeh na licu, povremeno ispresecan napadima zaraznog smeha. Upravo takve piše Jelica Greganović, novinarka, blogerka, spisateljica, ali, kako sama za sebe kaže – pre svega toga MAMA.
Odlazak na babine nekad je podrazumevao ozbiljnu pripremu – običaj nalaže da se mladoj mami odnese pečeno pile i pogača. Ipak, uvereni smo da je, u prvim danima roditeljstva, svakoj mami potrebno da zna da u onome što joj se dešava nije usamljena. Isto važi i za period odrastanja dece, pubertet i sve one trenutke u dečjem odrastanju kada pomislimo da smo se potpuno izgubili i da ne znamo šta dalje.
Jelicine knjige pružaju upravo to – olakšanje jer shvatate da sve ono kroz šta prolazite nije rezervisano samo za vas i da su svi ti problemi razlog što je roditeljski posao najteži – ali i najlepši.
Više od trideset godina se bavite novinarskim poslom u najširem smislu. Ipak, deluje da se od svega što radite najviše izdvojio onaj deo gde pišete o roditeljstvu i deci. Šta mislite, zbog čega je to tako?
– Taj deo života je sigurno najvažniji u životu svakog čoveka. Prosto, nema ničeg težeg, neočekivanijeg, zanimljivijeg, duhovitijeg, odgovornijeg, slikovitijeg, od roditeljstva. Svakog dana vas nešto novo sačeka, svakog dana vam se bar tri priče dese, nema dana koji bi sa decom bio dosadan ili bi mogli da ga zaboravite. Roditeljstvo je vredno sabranih dela.
Imate troje (velike) dece, to znači da ste se tri puta adaptirali na vrtić, isto toliko puta završili osnovnu školu, polagali prijemne ispite, bezbroj virusa i temperatura ispratili i još mnogo stvari koje mlade roditelje tek čekaju. Da li da se raduju ili da se plaše? Šta je bilo najteže, a šta najlepše?
– I da se raduju i da se plaše. To u roditeljstvu pod ruku hoda. Da se naviknu na to da deci najviše odgovara ono što odrasli ne vole – ritam koji se ponavlja. On deci, maloj deci, uliva osećaj sigurnosti i poverenja. Naravno, jako je dobro i da roditelji ne zaborave da uključe dugme za sećanje, odnosno da svaki put kada pomisle da su njihova deca u školi, u vrtiću, bilo gde, uradila nešto što im se čini neverovatnim, neprihvatljivim… samo da se sete sebe u tim godinama. Tada će „neverovatnost” dečjeg ponašanja sigurno postati shvatljivija, ne nužno i prihvatljiva, ali će tako roditelji uspeti da naslute izvor dešavanja koje iz prve uspeli da shvate.
Najteže? Najteže je kad su mali i razbole se, kad još ne znaju da govore, gledaju te onim zejtinjavim, od temperature umornim pogledom, a ti bi sve dala samo da mogu da ti kažu gde ih boli.
Najlepše? Najlepše je što su tu, što postoje.
Da li su današnja deca drugačija od ranijih generacija? Ili su zapravo roditelji ti koji su se promenili?
– Naravno da se svaka generacija dece prethodnim generacijama, starijima, čini kao nešto čega još bilo nije, sasvim drugačija i naravno gora od njih roditelja, baba i deda. A, u stvari, sva su deca ista, menjaju se okruženja u kojima se rađaju i žive, ali ono što ih spaja je dar Majke Prirode da se lako prilagođavaju, bore za opstanak i igraju se. Jer, igra je za decu od ključne važnosti, tako uče mnoge stvari koje odrasli ni ne primećuju. Svedeno gledano, deca u uvek ista, roditelji se menjaju – odrastaju, prestaju da gledaju svet dečjim očima.
Roditelji danas veoma predano brane svoje pravo fizičkog kažnjavanja dece. Da li mislite da je ono neophodno da bi dete odraslo u zdravog, korisnog člana društva ili je pak smetnja na tom putu?
– Pravo na fizičko kažnjavanje je pravo jačeg, a ljudska prava služe upravo tome da se neutrališe nasilje, koje je zapravo fizičko kažnjavanje čak i onda kad ima racionalizovani razlog. Uostalom, ako su batine tako korisne za decu, zašto se ne bi primenjivale i na odrasle?
Zašto nije dozvoljeno tući odrasle, a decu se sme? Ako batine služe da nauče decu šta je dobro, a šta loše, šta je štetno… da li postoji ijedno dete koje može da napravi štetu kakvu može da napravi odrastao čovek? Deca mogu da slupaju prozor, odrasli lupaju ratovima cele države, deca mogu da koriste drogu, koju im prodaju odrasli, deca mogu da se potuku, ali nikada tako kao što to odrasli rade ili ako im to uspe, onda je to zato jer su od odraslih videli kako se to radi. Zar onda nije logičnije da se batine primenjuju na one koji su opasniji po društvo, one koji svojim ponašanjem mogu da izazovu mnogo veću nesreću no ijedno dete – na odrasle. Ako roditelji batinama žele dobro svojoj deci, zašto nisu tako „dobri” i prema odraslima. Zašto bi zakon zabranjivao da se tuku jači, a dozvoljavao da se tuku slabiji – deca?
Što se tiče izreke da je „batina iz raja izašla”, tačno je to, samo što niko ne primećuje ključni glagol – izašla. Izašla je iz raja, jer joj tamo nikada mesto nije ni bilo.
Definitivno nije jednostavno odgajati decu danas. Da li ih učiti da vrate kad ih neko udari, da li se umešati kad nastane problem u parkiću, da li reagovati kad dete dođe sa modricom od drugara iz škole… Šta biste savetovali roditeljima koji se nađu u takvim situacijama? Kako da se postave a da to bude najbolje za njihovo dete?
– Danas je bolje od svih vremena ranije. Mislite li da je bilo lakše vaspitavati decu u srednjem veku? Ili u velikim ratovima? U praistoriji? U vremena kada su ljudi bili potrošna roba?
Što dalje idete u istoriju, sve je mračnije, sve manje zgodno za vaspitavanje dece. Zamislite da se danas, kao nekada, dete vodi da gleda javno odsecanje glave ili spaljivanje ljudi. Kako ga vaspitavati u takvom svetu?
Što se tiče problema u parkiću, dvorištu, školi, tu važi odgovor na prethodno pitanje. Treba razgovarati. Ne rukama, rečima. Ali dete treba naučiti i da se brani od fizičkog nasilja, kao i odrasli, tako i deca imaju pravo na samoodbranu. Najbolje za svu decu, ali i za odrasle, je – razgovor. Ali, ne samo onda kada se pojavi problem, razgovarati treba uvek.
Batine služe da zamene reči, odnosno kad usfale reči, počne da se govori rukama, silom. E, tu bih ja podsetila na Nušića koji je napisao da jezik čoveku služi da pamet svoju iskaže, a kad pameti nema, tada mu jezik ni ne treba. Fizičko kažnjavanje, batine, počinju onda kada pamet stane.
A, svi oni koji podržavaju vaspitavanje batinama bi morali da razmisle kako objasniti deci da odrasli smeju da se biju i da biju, a deca to ne smeju. Da kada odrasli biju i kada se biju, to je dobro, al’ kad dete digne ruku na nekoga, to ne valja.
Kad biste mogli da vratite vreme na jedan dan, u koji period odrastanja svoje dece biste najradije otišli?
– Na jedan dan kada su bili stari oko treće godine, kada su već znali da hodaju, da pričaju, bili pravi mali ljudi, a još uvek su mirisali na bebe.
Da radite sve ispočetka, da li biste nešto u odgoju svoje dece radili drugačije?
– Pričala bih još više.
Dakle, kad sledeći put krenete mladoj mami u posetu, razmotrite mogućnost da svratite u neku knjižaru i kupite primerak knjige Zovem se mama. Drugi deo će ona sama kupiti, čim pročita prvi.
Autor: Zelena Učionica