Њене приче радо читају младе маме, али и оне с мало више стажа у родитељству. Духовите, ведре, искрене и другачије, подсећају нас да је родитељство чаробан пут чије најлепше делове можемо лако пропустити, ако се усудимо да трепнемо који пут.
Ако већ нисте погодили, говоримо о Јелици Грегановић, ауторки неколико књига прича, међу којима и Зовем се мама, као и Зовем се мама².
Пре свега две године Јелица је постала баба. Не бисмо ми рекли за њу да је баба, али у даљем тексту видећете и сами да она на томе инсистира. Ми смо, зато решили да је питамо како је то Звати се баба и да ли бабе по дефиницији морају својој деци која су добила децу говорити да све што раде, раде погрешно и да би требало само њих (бабе) да слушају.
Да ли је бити бака тачно оно што сте очекивали или је ипак другачије?
Ја бих само, овом приликом, да нагласим да сам ја баба. Нисам ни бака, ни нана, ни старамајка, ни нена, ни дада, Зовем се Баба. Ма колико то некоме звучало увредљиво старо, ја за то имам два разлога. Као прво, бабе су закон. Други разлог је искуствени – први гласови, сугласници, које бебе изговарају су »м« и »б«. Због тога ће беба пре изговорити »ба-ба«, него »ба-ка«. За »к« је потребно сувише времена, због чега сам ја хтела да олакшам комуникацију, али и да свој назив чујем што пре. Јесте да мој унук, још увек, бабом зове и бубу и банану, али од његовог првог »ба-ба« сам ја променила своје агрегатно стање у течно, и од тада се константно топим кад ми се обрати.
Мислим да нико није емоционално спреман на нову бебу, ни своју, ни бебу свог детета. Свака беба је вулкан непоновљивих осећања и ма колико деце имали, свака нова беба је изненађење за себе.
Бити баба је, ако је то могуће, виши чин од маме. Мамина мама. Тако да, осећања изазвана тим поводом су мајчинска дигнута на квадрат.
Много сте говорили и писали о родитељству, а сад сте се нашли у новој улози. А та улога у нашем друштву није до краја дефинисана. Шта је, тачно, бабин “посао“?
Не знам за друге бабе, али ја покушавам да своју функцију обављам кроз две делатности: учење и мажење. С тим што ово друго има предност. Прво је утврђивање градива, уз временско прилагођавање. Ако се нешто ново појавило, наравно да и то мора да се савлада, али ја као баба се трудим да се не заборави оно што је чинило и моје детињство, и детињства моје деце. У то су укључене све већ легендарне песме, приче, питалице и игралице. Јер, што се мене тиче, свако детињство мора да почне са »Таши, таши, танана и свилена марама…«, уз бубу која лази и нешто тражи, мистерије где зека пије водицу и тражења паметне главе. Уз цртање и оне прве игре, које почињу сакривеним очима и »бу!«.
Мажење је неминовно, уз потенцијално размаживање. Сумњам да овај глагол постоји у правопису, али бабе га свакодневно упражњавају. Јесте да нико не мази као мама, али бабе имају временску предност. Када сте млади и родитељ, што би рекао жаргонски речник »не знате где ударате«, уз свакодневно морање учења нове улоге. За то време се бабама ослободило довољно времена, улоге су познате, таман да га потроше на мажење.
Угрубо, данас имамо два типа баке. Онај који се не меша и ту је да помогне кад треба, али све одлуке препушта родитељима и онај други тип који обожава да саветује, а помало се и увреди кад савет није прихваћен. Ком типу припадате?
Два типа баке постоје одувек, то није обележје данашњице. Наравно да особа, која зна да има више искуства, има потребу да то искуство подели са особом, коју је сама родила и коју је научила свему што се мора, од првих речи и корака. Тешко је схватити да твоја беба има бебу. И да та твоја беба сад треба да »одржава« и учи другу бебу. То је оно што је најтеже, кад угледате своју бебу, ону која је до јуче пузила по кући и жвакала прсте, како држи другу бебу. Нема везе шта очи виде, мозак памти. И јасно да вам је први нагон да јој покажете како се беба боље и сигурније држи, да је случајно не испусти, да јој главу не притисне… Већ ту сам се ја самодисциплиновала и морам да се похвалим да ми, за сада, добро иде. Остављам мајци да буде мајка, јер нема знања бољег од осећања. Може да се пренесе искуство, али нетражени савети су сасвим друга прича. Зато ја чекам да будем питана, тада одговарам шта сам ја у тој ситуацији радила, али и даље верујем да нема бабе која би дете чувала боље од мајке. И не пада ми на памет да се увредим због било чега што моја беба сматра да је добро за њену бебу.
Шалу на страну, родитељство, па и начин живота се мењају. Оно што је некад важило, данас више не важи. Да ли верујете у то да родитељство треба да остане исто као кад су наше баке одгајале децу или треба учити на грешкама?
Главна особина времена је склоност мењању, сходно томе се мења и начин живота и људи и света око њих. Тако је одувек било и биће. Упркос свим променама, постоје сталнице у људским животима, махом оне које им је природа предвидела, али не треба занемарити и оне, које су одраз цивилизованости.
Рецимо, бебе би требало да сисају, без обзира на напредак технике и технологије, јер ми људи смо – сисари. Једино што је сада лакше надокнадити немање мајчиног млека и сисања. Јасно је да мајка, која данас не може да доји своју бебу, неће јурити козе или тражити некога ко зна неку жену која доји своју бебу, па да да и њеној. Наравно да ће искористити чињеницу да постоји млеко у праху за бебе. С друге стране, коришћење технике и технологије зато да би се ствари поједноставиле, на штету деце, мени се не чини добрим. Верујем да није добро дојенчету гурнути у руке телефон или неки други екран, уместо да му се прича или да се игра са њим. Дете ће много више научити ако му, док рецимо седи у колицима, показујете ствари поред којих пролазите, но што ће се то десити ако гледа виртуелни свет у коме не живи. Лепо је када стварни свет пропустите кроз машту, али не и када пробате да све сведете на машту, а стварност гурнете у ћошак.
Што се учења на грешкама тиче, то је вечита уметност. Грешке су добре само када нас нечему науче. Одувек. И у свим областима људског живота. Животиње уче из грешака и прилагођавају се променама, то је еволуција. Баш тако и људи. Да човек није учио на грешкама, још увек би вирио из високе траве.
Ваше књиге које о родитељству говоре на хумористичан и другачији начин доживеле су свака по неколико издања. Очекује ли нас књига о новој улози у којој сте се нашли?
Много ми је драго што су моје две »родитељске« књиге, »Зовем се Мама« и »Зовем се Мама2« (мада је ова друга заправо »Зовем се Мама на квадрат«), постигле жељени циљ. Оне нису саветодавне књиге, тешко је и незахвално делити родитељске савете. Али, верујем да је добро писати о искуствима, па ако неко у њима види савет, његова воља. Још ако су искуства представљена кроз очи хумора, са неопходном самокритиком (јер алиби за смејање другима имате само ако умете да се смејете самом себи), утолико је лакше. Управо у томе је био циљ ових књига, да покажу родитељима да се и другима дешавају родитељске грешке, сумње, просто пародичне сцене, несигурности… Нико се, наравно, тиме не хвали, али то не значи да сте ви једини неискусни и најгори родитељ на свету. Родитељима је много лакше кад знају да нису сами, да је учење родитељства на грешкама сасвим нормална појава. Одувек и заувек.