Moje dete neće snositi posledice zbog mojih neostvarenih ambicija i neće trenirati hiljade sportova, znati 5 jezika do 10. godine i svirati 8 instrumenata.
Samo će ići na plivanje. I karate. I glumu. I možda violončelo. I na klavir, naravno. Kao mama. A može i matematika. Gde je matematika, tu je i elektronika. Elektronika i programiranje, ruku pod ruku. Malo crtanja i slikanja, da ne zapostavimo kreativno. Džudo, kapuera, slobodno penjanje, padanje, kotrljanje, skijanje, klizanje, rolanje, skakanje…
A onda on dođe jednog dana iz vrtića i kaže da želi da igra šah. Kako sam samo to zaboravila?
U vreme dok sam ga u stomaku nosila, pitala sam se kako se to deca uče da sisaju, hodaju, trče, pričaju, igraju, skaču… Nisam se sećala te epizode “Opstanka” i cela magija mi je bila nepoznata. O šahu, logaritmima i nepravilnim glagolima nisam smela ni da razmišljam. A onda on dođe, kaže da želi da igra šah, nonšalantno poređa figure i kaže “hajde, mama, hajde da igramo”. Kako je naučio? Kada? Kako sam propustila to? Naučio je kao i sve do tada. Prateći svoje instintke, porodicu i drugare. Upijajući sve, kao sunđer.
Shvativši to, svesno sam odlučila da se u šah ne mešam. Da to bude samo njegovo. Da mu ne prljam entuzijazam i volju svojim alavim, roditeljsko-štreberskim ambicijama.
Ali da mu omogućim da svoje želje ostvari, odnosno da ima priliku da igra. Kupili smo tablu, našli školicu šaha u komšiluku i bili dostupni za njegova zapitkivanja i želje za odigranom “samo još jednom partijom”. Bez forsiranja, bez guranja i previše oduševljenja.
Zajedno sa šahom, naša pandorina kutija društvenih igara se otvorila. Srazmerno našem trudu da ih naučimo pravilima igara koje igramo, rastao je i njihov bes i frustracija zbog nemogućnosti improvizacije. Kada izmišljamo našu igru, pravila ne postoje, pravila definišemo mi i modifikujemo sve što poželimo, ali kada igramo već postojeću igru, pravila se moraju poštovati. A to je tako teško objasniti dečjem slobodnom umu koji je neiskvaren, otvoren za uvek drugačija rešenja i maštu.
“Ne ljuti se čoveče” je postala igra zvana agonija za sve nas ukućane. Naljuti se i čovek i žena i dete. Ali smo ostali uporni. Hladne glave, sa puno razumevanja i ljubavi, učili smo ih da prate pravila. Jer, pravila su bitna i treba ih poštovati. A onda se vratio jednom iz školice šaha. Uplakan.
– Zašto si tužan?
– Zato što je teško. Zato što sam najmlađi tamo i zato što uvek izgubim u šahu.
Ono majčinski u meni je želelo da ga zaštiti, poštedi svih budućih padova, poraza, suza i stresova. Da ga zagrli i ne ispušta i reži pred svetom koji želi da ga povredi.
Ono životno u meni je želelo da on nastavi. I da padne i da se udari i da zaboli i da prihvati. Poraz, pad, neuspeh i izazov. I da pokuša da otvori oči, da obriše suze, da podigne glavu i dostojanstveno ustane.
Jer, tek kada nauči da gubi, moći će da pobedi.
Autor: Tamara Zidar
Izvor: Pino