„Не знам да ли је иједан човек у стању да воли ако није био вољен. Или – на други начин речено – колико смо и с каквом снагом у детињству били вољени, толико ћемо бити у стању да волимо и ми друге. Родитељи који нису желели дете или су га желели, али одмах после рођења, било из кога трагичног разлога који је могао доћи споља или из самих родитеља, ово дете нису стварно прихватили нити га заволели, стварају, често и без своје воље, услове патолошког развоја детета.
Мада се с правом истиче да је за правилан психички раст детета неопходна љубав оба родитеља, има доста примера у животу који показују да је каткад и љубав само једног родитеља (под условом се избегне претеран, па и болесни вид љубави према детету) довољна да дете не лиши шансе у будућности да и само некога заволи.
Узмимо само као пример, нимало редак, да дете у току само једног дана доживи наглу промену расположења једног од родитеља (а оно доживљава афекте својих родитеља нарочито јако), код којих се љубав и мржња мењају брзином промена пролећног неба, онда му не остаје друго него да пошто је преко страха доживело ову смену, или себе даље развија реактивно се идентификујући са родитељима (дакле, развија се не аутономно, већ хетерономно), постајући постепено као родитељи, или постаје неповерљиво према сваком испољавању љубави, било да она долази из околине или као импулс из сопствене душе.
Ништа друго осим личног примера не може за децу да буде ефикасније, а и тада је потребно много родитељске љубави која једина рађа трпљивост и стрпљивост, чекање да ‘семе бачено у земљу донесе плода’.
Владета Јеротић
To nije tacno. To je neproverena pretpostavka, klise.
Ja sam primer: u detinjstvu a i tokom zivota, ni malo ljubavi. A volim ljude, sazaljiva sam i razumem ih. Altruista sam. Po pitanju musko-zenskih odnosa, imala sam dve ljubavi koje su intenzivno trajale oko deset godina svaka, i nekoliko manjih.
Uglavnom se slažem sa svime što Jerotić izloži,i svaka mu je ka Njegoševa. 🙂 Medjutim, sa ovim se ne slažem.Na osnovu ličnog iskustva,mogu da potvrdim da je ovo predrasuda.Jer,takva deca baš zbog nedostatka ljubavi imaju,većinom,visu emotivnu inteligenciju,jer znaju kako je to,biti uskraćen,i shodno sa tim se i ponašaju prema drugim ljudima.Znam mnogo primera gde su deca imala roditeljsku ljubav i sve u životu,ali su kao odrasli postali loši ljudi.Naravno,postoje i primeri gde takvi ljudi postanu sociopate.Ne postoji pravilo.To je više pitanje okruženja,modela ponašanja i uticaja.
Mislim da je stav Vladete Jerotica o neophodnosti ljubavi u detinjstvu ispravan i u potpunosti se slazem sa njim,jer on u tekstu i navodi da se dete razvija reaktivno se identifikujuci sa roditeljima-citiram.Moguce je da odrasla jedinka,osvescujuci svoje postupke,obzirom na to da imamo mnogo-psiholoskih mracnih rupa-u svom umu i da veoma cesto delujemo iz podsvesti,kada se najcesce i manifestuju svi obrasci preuzeti od roditelja,dakle,jedino tako mozemo korigovati te,u detinjstvu stecene obrasce.Imala sam priliku da upoznam osobu za koju sam kasnije shvatila da je potpuno odsecena od ljubavi.Taj je covek u detinjstvu bio i zanemarivan i zlostavljan od strane oca a majka mu nije smela pokazivati osecanja jer otac nije dozvoljavao da mu ona daje ljubav,smatrajuci da je on muskarac i da treba da bude cvrstog karaktera kada odraste.Taj je covek potpuno dusevno hendikepiran i shvatila sam da je to veci hendikep nego kada covek zivi bez nekog ekstremiteta.To je zivot u paklu.
Upravo ste ovo sve sto ste rekli kazem iz iskustva majka dvoje odrasle dece..Gosp.Jerutic citam icenim. hvala od njega procitala i naucila dobre stvari…
Ljubav je mnogo širi pojam od onog koji Vi pominjete (muško-ženski). Dr Jerotić je u pravu.