Родитељи се често жале да њихова деца захтевају много пажње, и то је заиста тако, али срећа је да им у ствари треба мање пажње него што захтевају.
Међутим, већина родитеља то не зна и у неком тренутку схвати да је пет до дванаест јер примете да њихово дете никада не добије довољно и да никада неће бити задовољно. То је већином због тога што деца желе да буду виђена, али већину времена заправо су само посматрана. Многи родитељи дођу до тога да им невољно посвећују пажњу јер би радије нешто читали или радили нешто друго. Али деца су се дотад већ навикла на њихову непрестану пажњу и постала су од ње зависна. Ако понека мајка због тога у себи осећа агресивност, то је здрава реакција.
Ми желимо да непрестано будемо драгоцени својој деци, а ако осетимо блокаду у међусобном контакту, постанемо агресивни јер се одмах осетимо мање вреднима. Притом, не видимо једноставну чињеницу, а то је да деци апсолутно није нужно да ми непрестано идемо изнад својих граница.
Могу само да поновим: деци то заиста није потребно.
У првих шеснаест или седамнаест месеци то им треба, али након тога треба свом детету значи да говорите ,да“ себи, својим сопственим потребама. То нема никакве везе с тим да ми одбијамо своје дете и да смо хладни према њему, већ се ради искључиво о томе да пазимо на сопствене потребе. Ради се о томе да сам ја човек, не само отац или мајка, и да нити желим нити сам у стању да непрестано опслужујем своје дете.
Као добар пример за то може нам послужити следећа прича: једна мајка је добила изврсну пословну понуду, па је отац на три године преузео кућне послове. Детету је тада било две и по године. Родитељи су дошли код мене на саветовање јер се отац осећао одбијено као мушкарац, а његова жена није знала како да се носи с тим. Она је то овако описала: „Када између 18 и 19 сати дођем кући с посла, мој син ме већ чезнутљиво чека и жели да ми исприча све што је током дана доживео. Притом захтева сву моју пажњу, управо ме опседа све док га у неком тренутку не однесем у кревет, при чему понекад сама заспим. Не желим да замолим мужа да га однесе у кревет јер тада бих сигурно добила аргумент да по целе дане нисам ту и скоро више уопште не проводим време са сином.“
Решење овог проблема могло би бити да мајка узме сина за руку и неко време га слуша, а затим га пусти и каже му да сада жели да разговара с његовим оцем. Жене често питају неће ли се дете тако осећати одбијено или се разљутити, што је врло вероватно, али неће дуго трајати – максимално четири дана. Син ће, наравно, имати апстиненцијске кризе када му се одузме његова дрога и то је у почетку страшно. У таквој ситуацији мајка једноставно треба да седне на кауч поред оца. Када син након неколико минута осети да је међу њима све у реду, следећих дана ће седати између родитеља, а затим поред њих. Управо би тако требало да буде.
Наиме, двогодишња деца немају појма како би требало да буде. Она знају само како је било досад: знају да имају родитеље који су увек били у за њих и посвећивали им све своје време. Међутим, у неком тренутку родитељи морају почети да мењају ситуацију и да проширују свет искустава свог детета. Деца у принципу немају проблема с тим и такве ситуације опуштено примају на знање барем након неколико дана.
Одломак из књиге „Пет темеља породичног живота“, Јеспера Јула