Јеспер Јул био је светски признат стручњак за васпитање, развој и социјализацију деце. Био је дански породични терапеут, предавач, педагог и аутор неколико књига о васпитању. Основна замисао његовог рада била је да инспирише и подржи родитеље и професионалце како би деца могла да одрасту ментално и социјално здрава. То је чинио тако што је пружао ефикасну и применљиву алтернативу насилним и увредљивим методама васпитања којима су деца и данас често изложена.
У овом тексту вам преносимо његов став о казнама и похвалама код деце.
“Моје је мишљење да казне не треба користити. Никад. Кад деца нешто ураде, они то учине невино. Данас ми је једана мама дошла с питањем. Каже да њен син има две године и да га муче зуби, они који тек избијају. Десни га боле и сврбе и зато уједа све и свакога. А то је код двогодишњака нормално. И поставила ми је једно смешно, занимљиво питање: ‘Ако дете зна да другу особу боли нешто што он ради, а са две године нас разуме кад му кажемо да нас боли, зашто оно онда и даље наставља да то ради?’
У стварности важи да је за већину наших норми деци потребно око 4-5 година да их интегришу, да знају. У међувремену вам казна не треба. Треба само да детету које гризе кажете ‘престани, не желим то’. И са мало среће, то дете има и оца, а он ће онда пружити своју руку и рећи ‘хајде, загризи што јаче можеш’. И тако ће добити обоје.
О границама
Када границе делују и дају резултат, то је зато што су оне личне. Историја нас учи да деца границе поштују само ако се боје казне. Али годинама уназад научили смо да то једноставно није тачно. Само им је потребно тих 4-5 година за интеграцију. И кад се питате зар двогодишњак није свестан кад повређује друге људе, одговор је НЕ. Зато му то морате поновити пет хиљада пута у року од неколико месеци.
Како разговарати с децом?
Будите што је више могуће то што јесте. Будите аутентични. Не говорите дечјим језиком, већ својим, језиком одраслих људи.
На нама је, такође, да одлучимо да ли желимо дете које ће бити послушно или дете које ће бити аутономно и ићи својим путем. Мислим да је то најважнија одлука.
Не употребљавајте силу ни калупљење, што је сад тренд у школама, вртићима и код родитеља. Као да имају дете величине А4, које покушавају да сместе у формат А3 и да то буде како треба. Као прво, тако се не може бити успешан, а као друго, детету никако не требају родитељи који су окупирани тиме какво ће оно бити и шта ће постати за 15 година. Може расти здраво само ако га видите онаквим какво оно сада јесте.
На крају, мислим да је најважнија ствар коју могу рећи младим родитељима да се сваког дана сете да уживају у свом детету и у томе што он или она јесте. Тачно у томе што јесте. Без опседнутости жељом да га промените. То је најбољи дар који им можете дати. Све друго је мање важно. Одгајајући га тако, учинићете да се дете осети вољеним и прихваћеним, такво какво јесте. Већина деце је данас под великим стресом јер од родитеља стално слушају да би требало да буду другачији. Можда само мало другачији, али ипак другачији. То није оно што им треба да чују да би расли здраво и срећно.”