Јеспер Јул је породични психотерапеут, предавач и аутор бројних књига из области породичног живота, васпитања и родитељства. У последње две деценије формулисао је нов прилаз васпитавању, развоју и социјализацији деце.
Његова најновија књига „Живот у породици” представља покушај да се породицама које су растрзане између традиционалних вредности и модерног начина живота помогне да очувају хармоничне односе, успоставе здраву комуникацију и створе мотивишуће окружење за живот.
Данашње породице не могу само да преузму вредности претходних генерација и да по том обрасцу васпитавају своју децу. Ствари су се промениле. Однос између мушкарца и жене и подизање деце у породици треба пажљивије осмислити и променити.
Јеспер Јул нам представља своје виђење живота у породици, које се бави суштином проблема. Он нуди могућа решења и истиче које вредности сматра најважнијим за укључивање у срећан породични живот. Деца не знају шта им треба, знају само за оно што желе. Када дечје жеље постану смернице и родитељима, деца не добијају оно што им заиста треба. Јул нам нуди принципе који ће нам помоћи да живимо испуњен, срећан живот у својој породици.
Из књиге преносимо чланак који говори о грдњи и њеном штетном деловању на дете, као и о томе шта је алтернатива којом се може кориговати лоше понашање.
Кад одрасли ударају језиком
Облик повређивања дететовог интегритета који се често примењује јесу грдња, псовке и увреде, односно како се један петогодишњак изразио „кад одрасли ударају језиком”. Прастара је традиција да одрасли на овај начин повређују интегритет своје деце – с циљем да их васпитају да буду „како треба”. Та традиција је прекинута с генерацијом данашњих деда и бака, који су покушали да својим речима дају детињаст тон. У пракси је то значило да су говорили исто што родитељи иначе говоре својој деци, али једним емоционално неутралним, тенденциозно улагивачким тоном.
Дански истраживач дечје психологије Ерик Сигсгард и његоци сарадници изненадили су педагоге и родитеље читаве нације резултатима свог истраживања међу децом у вртићима. Већина ове деце је сматрала да их углавном стално грде, док су одрасли то доживљавали сасвим другачије. Одатле је произашло питање како долази до ове различите процене. Кратак одговор гласи да одрасли често говоре на начин који деца доживљавају као презрив и увредљив. Ево неколико цитата:
„Ударају језиком.” (пет година)
„Грде за све, нпр. кад играш гејмбој или нећеш да устанеш.” (осам година)
„Најгоре је кад ме нсатавник грди. Онда уопште више немам воље да будем у разреду.” (седам година)
Многи родитељи ће сад упитати: „Па шта човек да ради ако више не сме чак ни да их грди?” На ово питање сам већ одговорио у својим ранијим књигама. У том контексту хоћу само да укажем на најновија сазнања неуролога, који су се позабавили истраживањем шта је мозгу потребно да би се створила најбоља клима за учење. Без икакве сумње установили су да способност да се нешто научи опада ако су информације повезане са критиком.
Дугогодишња истраживања показала су да то у истој мери важи и за учење друштвених вештина. Грдња, дакле, није само проблематична у моралном погледу, већ је и контрапродуктивна јер се углавном постиже управо супротно од жељеног резултата.
Што се тиче дететове способности за стицање интелектуалних и практичних знања, алтернатива критици је такозвано позитивно оснаживање – то су похвале које се дају на основу чињеница. И у општем васпитању деце покушало се са сличним приступом, не без извесног успеха, али то је на дужи рок довело до настанка несигурних и несамосталних људи. који се добро осећају само у мање или више вештачком окружењу, где мали број јасно дефинисаних особа имају моћ одлучивања о томе шта заслужује похвалу, а шта не.
Најбоља алтернатива критици у породици стога није похвала, већ аутентнична повратна информација