Када девојчица од две године осети страховиту љутњу и почне својим ручицама да удара мајку јер је фрустрирана зато што је мајка не разуме, а истовремено виче: „глупа, глупа, глупа мама“, мајке (и очеви) обично ће реаговати на један од неколико познатих начина.
1. НАЧИН
Мајка ће рукама додирнути главу девојчице, чучнути, погледати је право у очи и рећи:
„Ух, ух, што си љута! Кад бих барем знала што те толико изнервирало… можеш ли да ми кажеш?“
Мајчин целокупан став, говор тела и речи шаљу врло конструктивну поруку: шта год те узрујало, ту сам за тебе! Истовремено употребљава две речи – љута и узрујана – што је помоћ њеној кћери да својим фрустрацијама лакше дода речи које ће најпрецизније описати њихов узрок.
2. НАЧИН
Мајка ће девојчици ставити руке на рамена и одгурнути је. Љутито ће је погледати и рећи:
„Престани да ме удараш и немој никада више да си ми рекла тако нешто!!! Да ли ти је то јасно?!“
Овде је мајка више забринута за своје границе и правила него за ћеркину добробит и њихов тренутни сукоб. Постоји добробит и добро понашање, а ова мајка одлучује да се побрине за добро понашање. То неће наштетити њеној ћерки, али ће се она неко време осећати усамљено. Највероватније ће експлодирати и неко време тући мајку и викати, а онда ће посустати. Сазнаће нешто више о мајчиним границама, али неће ништа научити о себи.
3. НАЧИН:
Мајка ће загрлити своју ћерку и тако ће је држати док се она не смири, а у међувремену ће јој рећи:
„Душо, имаш право да будеш љута, али знаш, не смемо ударати једни друге нити говорити ружне речи. Мама те воли, али маму боли кад ју удараш, а то не желимо, зар не?“
Ова је мајка на задатку: она је на страни табуа и настоји да прикаже узорно, ненасилно понашање. У том процесу дистанцира се од ћерке говорећи у трећем лицу, што се поклапа с чињеницом да приступа више са стајалишта идеје/идеологије него што то заиста осећа. Замислите да се ово догађа између двоје одраслих који су у љубавној вези па ћете знати како се девојчица осећа. Једна је особа фрустрирана (тужна и љута), а заузврат слуша придике. Колико год је мајчина намера оправдана и колико год често она исказивала своју љубав, због ње се њена ћерка осећа мање вредном, па ће ћеркин карактер одлучити какви ће бити њихови будући сукоби.
4. НАЧИН:
Мајка ће тужно и забринуто погледати ћерки и рећи: „Маму јако растужи кад јој кажеш да је глупа. Не желим да будем глупа мама, желим да будем најбоља мама на свету!“
Не може бити више самоуверена и егоцентрична. Можда је намера уверити девојчицу да престане са својим испадима фрустрираности јер то растужује њену мајку (туга и разочарање већ су традиционално само маска за мајчину агресивност), али истовремено ова мајка потпуно занемарује ћеркине емоције што ће, још једном, послати поруку да мајци те емоције нису важне. Девојчица ће зато показати још агресивније понашање. Опет: девојчица нема прилику да научи нешто више о себи и сазри.
5. НАЧИН:
Мајка ће зграбити ћерку за надлактице, протрести је и гласно и агресивно викати:
„Да више никад ниси тако нешто рекла! Јако си безобразна и сад изволи у своју собу све док не будеш спремна да ми се извиниш! Губи се!“
Као мала девојчица, морате бити изузетно издржљиви и борбени да бисте прихватили такав интензиван непријатељски став. Највероватније ће се у њиховом односу појавити образац у којем ће се девојчици често „накупљати“ агресивност, а мајка ће је двоструко понизити јер је неће слушати и присилиће је да се извини. Због тога би свако дете изгубило сваки осећај вредности – без обзира на број похвала које добија кад се „добро понаша“. Девојчица ће своју агресивност показивати изван породице, у нади да ће је неко послушати, а око пубертета њен ће однос с мајком прерасти у Трећи светски рат, па ће њено понашање неколико година највероватније бити врло ризично. (Зашто не бисте ризиковали свој живот кад ионако ништа не вреди!). Мајка ће тонути све дубље и никако неће моћи да схвати везу између ћеркиног понашања и лошег односа с њом, са својим сопственим поступцима. Она је само желела своје дете да научи да се пристојно изражава и понаша.
Ако девојчицу у примерима заменимо с дечаком, мајчине реакције биће сличне: с често укљученим мајчиним страхом да ће њен син постати једнако насилан као и деда, или као њен супруг који се тешко контролише, или чак да га васпитачи у вртићу неће волети.
Ако деца у узрасту између четири и седам година још имају агресивне испаде према родитељима и пријатељима, контрапродуктивно је кривити их због тога, али време је да се помније проучи њихов живот, укључујући њихове могућности да науче како да се суоче с фрустрацијама и сукобима и можда тугом и траумом. Никад не можемо са сигурношћу рећи што се (не) догађа у њиховим животима, али можемо одговорити на њихов позив у помоћ.
(Одломак из књиге „Агресија – Због чега је неопходна нашој деци и нама“, Јеспера Јула)