Svuda u Evropi na ceni su poslušna deca. Zato bi roditelji trebalo na vreme da pokažu podršku svojoj deci jer inače ona neće preživeti školski sistem. Deci se u razdoblju od 6 do 9 godina i te kako može objasniti da nekim stvarima u školi ne mogu reći „ne“, već da jednostavno moraju učestvovati. I oni većinom uspevaju da učestvuju, ali su im za to potrebni priznanje i podrška roditelja. Škole po pravilu žele da roditelji zastupaju školsku filozofiju i da ne budu na strani dece, ali na taj način se deca osećaju usamljeno. Zato je ekstremno važno da su roditelji sto posto uz njih.
Osim toga, trebalo bi da svoju decu što ranije naučimo da kažu „ne“ mirne savesti. Mirna savest odlučujući je aspekt. Većina nastavnika oseća se isprovocirano kada im deca dobace drsko ili agresivno „ne“, ali ako dete ljubazno i odlučno kaže „ne“ onda nastavnici znaju šta im je činiti.
U Nemačkoj i Austriji često susrećemo roditelje koji se žale zbog snažne fluktuacije nastavničkog osoblja pa govore i o ličnim problemima s pojedinim nastavnicima. Jedan potcenjuje njihovu ćerku, drugi joj poklanja premalo pažnje, treći je uzeo na zub. Roditelji u takvim situacijama razmišljaju čak i da dete prebace u drugu školu, pa i da se presele. Ja odlučno savetujem da to ne čine jer je za dete važno da nauči da se nosi i sa teškim osobama. Osim toga, roditelji mogu da budu srećni ako je dete imalo samo jednog lošeg nastavnika. Sami nastavnici ne uspevaju uvek da na pravi način dopru do svakog učenika i deca moraju biti spremna na takav sistem.
Naposletku, sve su to korisna iskustva, pa ne bi trebalo mi da pokušavamo da zaštitimo decu od njih.
U celoj toj debati oko škola, uvek je reč o strukturalnim pitanjima. Npr, treba li insistirati na celodnevnoj školi. A to uopšte nije važno. Važno je da budemo svesni toga da škole nisu u stanju da nastavnicima ponude vredno i privlačno radno mesto. Obično zapne već kod uprave, a ako nismo u stanju da etabliramo dobra radna mesta za odrasle, onda nismo u stanju da uspostavimo plodno okruženje ni za decu.
To je kao i u porodici: deci može biti dobro samo ako je odraslima dobro. Smatram da ne govorimo o sadržaju, jer škole su politički instrumenti. U današnje vreme naši političari zaduženi za obrazovanje padaju u kolektivnu psihozu čim stignu rezultati PISA testova i smatraju da odmah i hitno moraju nešto da poprave.
Međutim, trebalo bi da govorimo o tome da je i u školi reč o međuljudskim odnosima, te ne bi trebalo da se bavimo pitanjem zašto su toliki nastavnici prestali da se raduju svom poslu. Naime, oni se neprestano nalaze u defanzivi i trpe svakodnevne napade na svoj autoritet i svoje granice. Stoga nema smisla polarizovati roditelje, nastavnike i učenike. Brojni roditelji sasvim naivno zahtevaju od škole da bude tu za njihovu decu. Ali škole nisu tu za decu, nikad nisu ni bile. Škole su obaveza, one služe društvu i predstavljaju prisilno pedagoško događanje koje traje neko vreme.
U prvom redu, u školama bi trebalo da vlada dobra saradnja između nastavnika i njihovih nadređenih, zatim između nastavnika i učenika i između nastavnika i roditelja. Međutim, u čitavoj Evropi se obrazovanje nastavnika uopšte ne bavi time kako će nastavnik uspostaviti smislen kontakt sa učenicima ili sa njihovim roditeljima. Nastavnici se ponašaju kao amateri jer jesu amateri i to im ne možemo zameriti. Ne zameramo ni mesaru što nije pekar.
Naravno, postoje među nastavnicima prirodni talenti, ali većina onih koje znam zapravo je u defanzivi. Neprestano se žale da su nezadovoljni svojom službom i sumnjaju u profesiju. To je prava tragedija. Celodnevna ili poludnevna tragedija, sasvim je svejedno.
Tekst preuzet iz knjige Pet temelja porodičnog života, Jespera Jula.