Било је то пре седам месеци, сећам се добро.
“Добар дан.”
“Добар дан.”
Поздрављам радницу у пиљарници чија је сестра добила ћерку истог месеца кад и ја своју.
“Имате ли свежих тиквица?”
“Имамо, наравно, доле су у гајбици”, показује ми прстом.
Чучнем, мало пребирам, не притискам, тражим неку лепу. Она примети то, па каже: “Све су од јутрос”.
“Супер, требају ми за малецку”, оправдавам роварење по гајби.
“Је л’ воли да их једе?”
“Видећемо данас”, кажем: “Није их још пробала.”
“Није их пробала?! Нисте јој још дали тиквицу”, зачуђена је, очи јој се увећале.
“Нисмо. Још увек сиса, не журимо нигде. За сада је пробала шаргарепицу и кромпир, једе житарице”, не знам који се враг правдам.
“Ова наша, богами, већ пасуљ тамани. Измрвимо и мало хлебића у то, све поједе! После прди к’о права!”
И… Почиње.
“Једе пасуљ, поједе пуну шерпицу, једе кифлу, целу. Има свуда сарме. Већ изговара мама, тата. Седи већ сама. Има три зуба. Зна да се лепо игра с играчкама. Код сваког хоће, не плаши се људи”.
Пакујем тиквице, климам, плаћам рачун, климам, поздрављам климањем.
Излазим на улицу. Узимам ваздух дубоко, дубље. Зовем мужа и почињем да му причам као она мени, без престанка.
“Али, она већ једе пасуљ, наша тек пробала шаргарепу, мрве јој и хлеб, наша ни не зна шта је хлеб, седи већ сама увелико и што наша неће да се игра са оним медведом и оном музичком играчком?”
“Па, добро, нека једе пасуљ, јешће га и наша”, каже прибрано.
“И седеће кад буде спремна”, каже прибрано.
“Чему толика драма?”, пита.
И заиста, чему драма, питала сам се на стотине пута за ових тринаест месеци. Чему драма?
Од када сам постала мама као да ме је неко, ван моје воље, ставио на атлетску стазу да се тркам, да се такмичим. Поред мене, лево и десно, све маме ко ја, руку ослоњених на колица у којима су бебе. Неке плачу, неке не. На мајке чије бебу плачу, с трибина се гледа са чуђењем. Чују се повици „гладна је, нахрани је“, „пуна јој је пелена“, „не узимај је у руке, не навикавај је“, „хладно јој је“, „топло јој је“. ‘Ајд што добацују с трибина, добацују и друге маме, углавном оне чија деца спавају мирно у колицима.
„Моја обожава да буде у колицима, како то да твоја не воли“, пита прва до мене.
Некад свесно, некад ненамерно, али већина мама се такмичи (бар латентно) у погледу свега, од исхране преко броја зуба до марке одеће, и посебно у погледу моторног развоја детета.
“Мој почео да седи са шест месеци. Твоја није још. Па како?”
“Моја проходала са десет месеци, да је видиш, ко права, неће за руку да нас узме.”
“Твоја има осам зуба? Наша, богами, десет!!!”
“Ми већ једемо месо. Како нисте пробали, па зар није требало да га уведете са седам месеци?”
“Три песмице зна. Прича ко навијен. Како то да твој каже само тата, мама, баба? Па, је л’ му причате?”
“Ми скинули пелене са петнаест месеци. Шта чекате, је л’ неће на ношу?”
И тако редом.
Чује се то свуда, у продавници, амбуланти, на саветовалиштима, на улици, за касом.
Стално.
И да се разумемо, није то „само“ добронамерна размена искустава, има ту и те како надметања. И почиње још у породилишту – која се колико напатила, која је вриштала, која „а“ није пустила, колико је сати трајао порођај, колико која шавова има, доје ли и колико која млека има. Чим зацеле, прича се преноси на одојчад.
И баш кад су најосетљивије и најзбуњеније, једна другу оваквом причом још више збуњују, јер се упоређују, јер раст и развој деце упоређују.
Недавно ме једна комшиница питала, док сам држала Срну за руке: “Још не хода сама? Наша, боме, ено већ трчи”.
Супер.
Шта друго да кажем? Да правдам нормалан развој свог детета ко да нешто шкрипи, да јој објашњавам да не може да хода у скафандеру, да је свако дете прича за себе, да је нисам родила да се надмећем, да се тркам, јурим, да је форсирам да би други рекли – ма, браво. Да преко ње пребијам и лечим неке своје фрустрације, жеље, несавршености?
Волим када чујем маме поносне на своју децу. Не волим да чујем маме које се надмећу (и оне су наравно поносне, али оне то презентују другачије). Разлика се осети у интерпретацији, боји гласа, ставу, положају руку, чуђењу што неки други малишан није истим темпом постигао што и њихово дете.
Овога је било и раније. Овога је било одувек, без обзира на узраст. Сећам се припрема пред матурску вече у средњој школи. Седимо код другарице, њени имућни, никад јој, Богу хвала, није фалило. Износи пред мене хаљину на офингеру, лепу, лепршаву. Питам је каквих још има да се купи. Одговара њена мама: “За тебе мршаву, има већи избор и нису скупе, имаш их баш будзашто у оном бутику ‘Мира’, не мораш даље ни тражити. Моја Сања има специфичну грађу, лепе велике груди, узан струк, па смо једва ову нашли. Таман ће јој дуге ноге и манекенска фигура доћи до изражаја”.
И то је то. Учење у три реченице свог детета да је све у лепим грудима, згодним ногама, узаном струку и да се мршава деца радника лакше обуку и да њима није то толико важно.
Мислим да бисмо сви скупа требали да се опустимо, да сутра не бисмо имали клинце незадовољне и несигурне у себе.
Да се манемо надметања и упоређивања, да живимо растерећено, онако како осећамо да је за нашу децу и нас најбоље, па макар то другима изгледало као најлошији могући избор.
Да их одгајамо ослушкујући глас из груди, јер он никад није омануо, да верујемо у њих и кад каскају и кад јуре у проходавању, и кад једу пасуљ и кад само за сику знају, да их не упоређујемо никад и ни са ким, да их научимо да су најбоља и најлепша баш таква каква јесу, са клемпавим или ситним ушима, са много или мало зуба, са кривим или ко стрела правим ногама, са мањком или вишком килограма, у било каквој одећи.
Да их научимо да се смеју, да се радују животу, да се такмиче са собом због себе.
Да свему овоме научимо и себе.
ПИШЕ: Јована Кешански
Извор: Lola magazin