Bila je prohladna zimska noć, 20. 12. 2013. Moja mama je imala zakazan pregled kod doce Aleksandra u 18 časova. Te noći smo se prvi put sreli moja mama i ja. To je bio neobičan susret, putem nekog ekrana, doce ga stručno zovu nešto ultra…zvuk… Mama kaže da sam bio tada jako jako mali, doca me je nazvao fetusom! Sram ga bilo! Nije mi se svidelo to ime, ali nisam se puno obazirao na to, jer su me mama i tata već tada nazivali svojim čedom i svojom srećom. Svi smo nestrpljivo očekivali susret, ali onaj pravi, kada se spoje ručice u veliki zagrljaj i kada se oseti dodir i toplina koje toliko znače!
Za devet meseci, koliko sam stanovao na adresi Stomak bb, išao sam sa mamom na posao, slušao sa njom muziku, često imao trening fudbala (verujem da je mojoj mami svaki udarac mojom malom nogom uznemirio san i odmor!),mnogo jeo, često štucao…
Deveti mesec i česte kontrole. Išao sam na neki pregled gde su mi merili otkucaje srca…A otkucaji srca izlazili na papir. I tada su me prozvali lenjivac i spavalica. Kad god pregled, a ja uhvatim jednu turu sna i eventualno epizodu štucanja, a nije retko bilo ni sisanje prsta. Već tada sam znao da će mi glavni posao biti sisanje i spavanje.
U ranim jutarnjim satima, 06. jula, odlučio sam da napustim adresu Stomak bb i dođem na ovaj svet, među vas i da konačno upoznam svoje roditelje.
Odmah po rođenju, mazio sam se sa mamom i spavao pored nje. Nije mi se svideo ovaj svet, bio je hladniji od maminog stomaka… Pa neki zvuci, pa mnogo ljudi, pa mnogo, mnogo beba i plača…Na sve strane…Mali orkestar u bolnici, bili smo svi kao jedno…
Par sati nakon mog dolaska na svet, osetih glad… „Aaaaaaaa“, jedino tako umeh mamu da dozovem u pomoć. Odmah zatim osetih neku toplinu, dodir. Da, mama me je uzela u naručje. Tako sam se osećao sigurno i zaštićeno, kao nekada, u stomaku. Pomilovala me je po kosi i poljubila u obraz. Mojim usnama privukla je nešto veliko, nalik lopti, sa ventilom u sredini. Osetih miris tako lep i uvukoh loptu u svoja usta. Njam, njam bilo je tako ukusno! Bio sam jako nespretan, slabašan i sikio sam pola sata jednu loptu. E, to mi nije bilo dosta. Uzeo sam i drugu loptu punu žutog soka i sikio pola sata. Sat vremena tura… Mami nije smetalo, ona je uživala… Pričala mi je nešto, bilo je tako lepo i umilno, iako nisam ništa razumeo. Uprkos tome, tražio sam svaki put da mi priča i da me miluje. Nije joj bilo teško. Svakih tri sata tražio sam velike lopte, milovanje i zanimljivu priču. Mama bi mi to nesebično omogućavala. Lopte su uvek bile pune žutog soka i nikada nisam bio gladan. Zavoleo sam sisanje i to mi je bio omiljeni radni zadatak.
To je trajalo dva cela dana, a već trećeg dana mami sam stvorio problem. Doca je rekla da mama i ja ne možemo kući, jer sam žut. Ta užasna žutica me je odnela iz mamine i moje sobe i dolazio sam da se družim sa njom i loptama samo kada je to bilo nužno i kada su tete u bolnici primetile da sam gladan. Mamine lopte su bile sve veće i nisam mogao da popijem sav sok koji je bio u njima. Mami je bilo naporno da nosi tako teške lopte i jedva je čekala da dođem da se igram sa njima. Tete u bolnici su pokušale da izduvaju moje lopte, ali mami je to bilo suviše bolno, pa je odlučila da se sama pobrine za njih. Sećam se da je mama jednom zaplakala od bola i ja sam hteo da joj pomognem i delimično sam uspevao u tome, jer se moj apetit iz sata u sat povećavao.
Konačno četvrtog dana smo stigli kući i problemima je došao kraj. Sikio sam i dalje svaka tri sata, a lopte su bile onoliko pune koliko je i meni trebalo. Kako sam rastao, moj radni zadatak je bio sve lakši i sve voljeniji. Kažu da bebe imaju preko 220 razloga za plač, ali to za mene nije slučaj. Moja mama kaže da ja imam samo dva razloga, glad i pospanost, mada mislim da je ovaj prvi najčešći. Teška srca moram da priznam da sam se uobrazio i razmazio. Mamine velike lopte postale su mi omiljene, ne samo za utoljavanje gladi, već i za smirivanje u trenucima kada sam bio nervozan, pospan, kada mi je bilo dosadno. Mama kaže da nisam baš lep kada plačem i tražim siku. Uglavnom kada osetim glad vrisnem u jak i prodoran plač i zahtevam siku odmah. Mama ne stigne ni da se pripremi, a ja neprestano plačem i izazovem pravu pometnju u kući. Ali, to je jače od mene i mama mi ne zamera zbog toga. Uostalom, druge bebe plaču zbog toliko drugih nebitnih razloga, a ja samo zbog jednog. Mojoj mami je lako da zna šta nedostaje, jer je to uvek samo sika.
Sada sikim uglavnom na svaka dva sata po dvadesetak minuta, ali neretko tražim siku i kada sam pospan i kada mi fali toplina. Nekako, mama i ja smo u tim trenucima najbliži i ostvarujemo onako jaku vezu kao kada sam bio u stomaku preko pupčane vrpce.
Mama me i dalje miluje po kosi i priča mi bezbroj nekih priča koje ja još uvek ne razumem, ali zato prepoznajem njen glas i kada je više njih u prostoriji. Ja uglavnom volim da stavim nogice na mamin stomak i volim kada me ona češka i mazi prstiće. Dok sam bio mali voleo sam da mi mazi ruke, tada bih je jako stegnuo, jer sam se osećao sigurnim. Međutim, moje ruke su sada zauzete i imaju drugi zadatak. Sada obe svoje ruke koristim da obuhvatim maminu veliku loptu kako se slučajno ne bi otkotrljala i pobegla.
Doduše, nekada mi to ne uspeva, jer je lopta velika, ali ja se ne dam i ne odustajem. Neretko se desi da zaspim tokom sisanja i da me mama probudi kada pokuša da izvuče ventil iz mojih usta. Tada se pobunim, probudim i nastavim da sikim kao da se ništa nije desilo. Ali, uglavnom odmah ponovo zaspim, jer sam već i prvi put kada sam zaspao bio sit, samo eto, nije za pohvalu, pohlepan sam i nikad sit.
Ali, moram ipak da se i pohvalim i kažem da noću sada sikim samo dva puta i to vrlo kratko. Želim da se mama odmori tokom noći, jer mi posveti ceo svoj dan i zaslužila je odmor. Doduše, ne kažem da mi ne nedostaje sika i da bih mogao da provedem ceo dan sa njom u ustima, ali ja ovako veliki znam kada treba reći dosta.
Eto, drugari moji to je moje veliko iskustvo za ove četiri nedelje, koliko i imam. Nadam se da će neko moju priču pročitati i nešto naučiti iz nje, nasmejati se i prepričati nekoj drugoj mami i njenoj bebi.