Ona ima devet godina i iz škole je došla potpuno nesvesna svega što se juče dogodilo. Nisam znala šta da radim. Kako da joj kažem? Velika je dovoljno da razume da je to strašno. Ali ne znam da li je dovoljno zrela da sve to obradi i razume.
Pokušala sam da joj kažem u kratkim crtama, bez detalja. Ali krenula su pitanja. Mnogo pitanja. I na kraju – suze. Mama, ja neću u školu. Šta ako se to kod nas desi? Mama, ja sedim odmah do vrata u školi. Kako da pobegnem?
Pokušala sam i da joj objasnim da se te stvari jako retko dešavaju. Da je njen strah potpuno razumljiv, da sam i ja i tužna i uplašena, ali da ne želim da se oseća kao da je u opasnosti. Jer je sve što se desilo zapravo jako čudan splet okolnosti. Nesvakidašnji. Nije nešto što tek tako može da se ponovi.
A onda?
Onda osvanu grupe na društvenim mrežama, postovi i komentari u kojima desetine hiljada dece podržava dečaka koji je ugasio devet života. Desetine hiljada tinejdžera za koje je on „car“, „heroj“, koji slave što je nastavnica istorije „crkla“.
Onda osvane sledeći dan, gde smo preplavljeni novim vestima – tinejdžer mahao plastičnim pištoljem u osnovnoj školi u Obrenovcu. Drugi tinejdžer, učenik beogradske osnovne škole „Desanka Maksimović“ napravio spisak drugara koje želi da ubije. I zapitam se – jesmo li otvorili strašnu Pandorinu kutiju? Da li su oko nas desetine hiljada dece koja čekaju priliku da se brzo „proslave“, da o njima gore društvene mreže i portali? Samo još nisu dobili priliku. Ovaj jedan, igrom slučaja, imao je sve. Oružje, spremnost da ubije, obuku.
Da li je ovo zaista jedinstven slučaj?
Čuli smo juče i da rijalitiji i televizije koje plasiraju ogavan sadržaj bez ikakvih ograda – nisu krivi. Kriv je samo zapad i internet.
Tačno je da se deca koja pružaju podršku ubici izražavaju gejmerskim rečnikom. Tačno je i da im je teško da razgraniče virtuelni od stvarnog sveta. Da ne razumeju da u stvarnom svetu nema druge šanse. A ako su izopšteni, potreba da postanu „heroji“ i „carevi“ može ih navesti da urade strašne stvari.
Možda je tačno i da većina njih ne gleda televiziju, ni rijaliti programe.
Ali znate li ko gleda? Roditelji. Milioni njih, kaže statistika. A roditelji vaspitavaju. Sadržajem koji prate, stavovima, ponašanjem. Ako onda jedna država nacionalnu frekvenciju dodeli televizijama koje plasiraju ovakav sadržaj, ona je pucala u nogu našoj deci. Jer mediji vaspitavaju mnoge odrasle. Odrasle koji umesto da gledaju šta rade njihova deca, gledaju šta rade tuđa, koju su roditelji loše vaspitali. U tamo nekoj Zadruzi.
A zamislite samo da se umesto svih tih zadruga i parova emituju predavanja psihologa, radionice za roditelje, korisni podkasti sa stručnjacima? Zamislite da se neko pobrinuo za to da se roditelji edukuju, da shvate koliko je u eri digitalizacije važno da prate šta im rade deca? Da ih ne mogu samo pustiti da se zatvore u sobu i igraju Majnkraft? Da s njima moraju razgovarati? Zamislite da je neko rekao DOSTA? Dosta katastrofalnom programu. Dosta veličanju kriminala. Da je neko rekao roditeljima da moraju širom otvorenih očiju da posmatraju svoju decu? Da slušaju kako dišu? Da bace, s vremena na vreme, pogled na njihov radni sto i vide šta oni to tamo pišu i crtaju. Da pitaju. Da traže odgovore.
Reći ćete sad, sigurno, da postoji daljinski upravljač i da svako može da prebaci kanal. Ali milioni to ne čine jer – nemaju razvijenu svest. O tome koliko štete čine deci. Ne znaju. Kao što ne znaju ni da se pikavac ne baca na zemlju ili da se s decom razgovara, umesto da se šalju u svoju sobu? Nisu dovoljno edukovani. I onda njima pustite zadrugu. I pucate u obe noge čitavom društvu.
Da, tačno je da deca ne gledaju televiziju. Ali sadržaji koji se kod nas emituju i te kako su deo bolesti celog društva.
I zato je moje dete sinoć zaključalo vrata četiri puta.
Mogu li joj uopšte reći da nema čega da se plaši, a da to ne bude laž?