Junsko “biti il’ ne biti” u prosečnoj srpskoj školi

jun 11, 2019

U prosečnoj srpskoj školi, jun je najzanimljiviji mesec. Moglo bi se čak reći da je ovo mesec koji pokazuje manjkavosti našeg obrazovnog sistema više no i jedan drugi. Pravi lakmus papir za šta god poželite.

To je mesec u kome se mnogi roditelji sete da im deca idu u školu. Oni “viđeniji” stvari rešavaju telefonskim pozivom. Ostali se podsete gde se nalazi školska zgrada. Opsedaju hodnike, ulaze, kancelarije, čekaju pred zbornicom satima ako nisu uboli smenu traženog nastavnika. Ništa im nije teško. Mislim, u junu im ništa nije teško. Od prošlog septembra do juna im se smene nisu uklapale, nije imao ko da im čuva malo dete, gazda nije hteo da im da sat slobodnog vremena, a i telefon im nešto ne radi dobro, poštar nikako da im potrefi kuću… Na retko koji roditeljski sastanak su došli, na pisma škole nisu reagovali, na pozive odeljenjskog starešine takođe.

I sad čedo ima neopravdanih izostanaka dovoljno za dva isključenja iz škole, jedinica za tri ponavljanja razreda, ali “znate, ako biste mogli da mu date još jednu šansu”.

To vam je prvo “biti il’ ne biti”.
Sramno veliki broj nastavnika ovde ne položi ispit. Vadeći se na sažaljivost, plemenitost, ljubav prema deci i časnom pozivu, posao urade nečasno. Prema kome? Prema svim onim đacima koji su školu pohađali redovno, redovno učili, bili vredni, odgovorni, jednom rečju – đaci.

Drugo “biti il’ ne biti” je čuveno – ima samo jednu četvorku, da mu popravimo?
O ovom iskonskom problemu srpskog prosvetnog radnika, neviđenoj moralnoj dilemi, tački u kojoj se pokazuje ko je čovek, a ko nije, upravo se raspravlja na društvenim mrežama. Prosvetni radnici su po tom pitanju polarizovani, naravno. Nedobog da se oko nečega slože.

Opet se argumenti svode na tešku patetiku.
Dobro je dete, pa kako smo Peri poklonili dvojku, pa što da mu jedna četvorka kvari uspeh (?!), pa šta nas košta da mu popravimo.

Iskreno, u parama nas ne košta ništa – ni iz džepa, ni u džep.
Mnogi će, čak, biti na dobitku jer će ostati u ubeđenju da su divni, topli, saosećajni ljudi, voleće sebe još više, diviće se sebi, možda malo i pohvaliti. Istina, u prvoj prigodnoj prilici kukaće da im država vrati dostojanstvo (čuj, država!), žaliće se na nepoštovanje od strane đaka, jadikovaće nad nepostojanjem motivacije kod učenika da nauče za višu ocenu. Svi će im biti krivi, njima koji su tako divni, topli, saosećajni ljudi.

Kao što vidite, loše i neodgovorno radimo svoj posao čak i kada niko na nas ne vrši pritisak.
Ne treba nama niko, do nas samih.

A kako stvari zaista stoje?

Svaki nastavnik (osim onih čiji je predmet zastupljen jednim časom nedeljno), obavezan je da u toku školske godine oceni učenika najmanje osam puta, po četiri u svakom polugodištu. Od četiri provere znanja u polugodištu, jedna mora biti pisanim putem (pismeni zadatak, kontrolna vežba, test). Pismena provera mora da se najavi, a danas najčešće najavljujemo i usmenu. Ako preko polovine đaka dobije jedinicu, pismeni zadatak se ponavlja. Zadaci isti, samo primeri drugačiji, i to nakon dopunske nastave.

Na ocenu učenik može da se žali. Naročito na zaključnu.
Nije to loše. Ima i među nama svakakvih. Nismo završili nastavničke fakultete, jer ih nema u Srbiji, nema ozbiljnog mehanizma za proveru naše sposobnosti za rad u prosveti, svakojaki smo kao ljudi. Dešava se da dete zaista bude oštećeno. Zato je dobro da postoji mogućnost žalbe na ocenu, ali ne žalbe tipa “popravite detetu ocenu jer ima porodičnih problema” (a ko ih bar povremeno nema?), već žalba posle koje sledi komisijsko ispitivanje. Pa ako dete zaista zaslužuje bolju ocenu, spremiće se, odgovaraće pred komisijom i stići će do željene ocene. Kad kažem komisija, ne mislim na rasprostranjenu varijantu da direktor sastavi komisiju poslušnika koji igraju kako on svira. To je debela sramota svih nas – svirača i igrača.

I pored toga što zaposleni u prosveti znaju da ovako stoje stvari, opet imaju tu čuvenu bolećivost, jer su, kao što svi znamo, divni, topli, saosećajni i nadasve plemeniti ljudi.

Važi.

Šteta je što pri tom nisu svesni i one druge dimenzije čina popravljanja ocene zbog lažnog uspeha.
Šteta što nisu svesni poruke koju šalju, a ona glasi – nije neophodno da zaista budeš odlikaš, nije neophodno da zaista znaš za peticu, u redu je da imaš nešto što ne zaslužuješ, ma šta ima veze!

Još je važnija poruka koju šaljete svim đacima koji su svaku svoju ocenu zaslužili radom, koja god ocena da je u pitanju. Njima poručujete da su budale što su toliko radili. Poručujete im da rad i trud nisu baš toliko bitni. Lično vi ih demotivišete da sledeće godine rade. I kada budete pred njih stali sledećeg septembra, neće vas poštovati, jer ako ima nešto što svaki đak ceni, to je pravičnost. A vi ste nepravični, i tu istinu zamagljujete opravdanjem da su vam namere bile najbolje i da ste plemeniti.

Uživajte i dalje u toj izmaglici, ali molim vas, ne pominjite više da je prosveta izgubila dostojanstvo i da neko drugi treba da vam ga vrati. Vi ste ti koji svima nama urušavate dostojanstvo svaki put kad poklonite ocenu zdravom, pravom detetu, svaki put kad podignete ruku da se preglasa ocena vašeg kolege, svaki put kad učestvujete u komisiji koja nečasno nekome završava posao.

Ne bih da vam rušim sneška, ali niste ni plemeniti. Nepravedni ste.
Ako mi ne verujete, pitajte đake kojima se ocene ne poklanjaju.
Anonimno ih pitajte

Autor Ljubinka Boba Nedić

Izvor: Klotfrket

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Jedan komentar na "Junsko “biti il’ ne biti” u prosečnoj srpskoj školi"

  1. Jana kaže:

    Ima dosta istine u ovom tekstu. Ono gde svi padamo i sta svi zaboravljamo jeste da su obrazovne ustanove i vaspitne ustanove, i da učitelji, nastavnici i profesori treba pre svega da imaju pedagošku ulogu i da moraju da vole to što rade i da budu zainteresovani za decu. Dakle, objasniti detetu da nije nista strasno imati lose ocene jer ih je zaslužio, ne dizati u nebesa ljude koji dobijaju dobre ocene jer su oni tako odabrali ili su im roditelji nametnuli taj put što je možda još i gore. Pokazati da svi imaju prava na izbor, a ne postoji loš ili dobar izbor i odluka, samo postoji lični izbor kao takav i greške koje nisu neuspesi već nam služe da znamo kako ubuduće treba da se postavimo. Kada vam dete pobegne sa časa, ne treba biti sujetan pa ga što pre sačekati sa kontrolnim ili ga usmeno ispitati da biste mu se što pre revanširali, već dete za ruku pa individualni razgovor da se vidi da li je problem u gradivu, da li nije shvatilo, da li ste vi nešto uradili pa ne želi da uči vaš predmet, da li se oseća okej na vašim časovima, zašto ne želi da se trudi za konkretan predmet. Ima puno stvari na kojima treba da se radi i uglavnom su psihološko-pedagoške prirode. Psiholozi po školama su druga tema, njihova funkcija kao da ne postoji, a prosto im i kolektiv ne da da vrše funkciju kako treba, jer pobogu kako da profesor ili ne daj bože direktor bude iskritikovan za svoj stav prema deci. Puno toga treba da se popravi ali hajde da se krene od negde.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama