У новој епизоди подкаста ”Растући с дјецом” гошћа је била Елена Солдо – девојка из Мостара која је годинама живела у тишини анорексије, једне од најтежих и најподмуклијих болести поремећаја исхране. У дубоко искреном и емотивном разговору Елена говори о свом детињству, о боли, кривици, неспоразумима са околином, али и о исцељујућој снази разумевања, психотерапије и подршке.
Иако се чини да је у средишту проблема храна, Елена истиче да је анорексија болест ума, гласа који с временом преузме контролу и уверава те да си погрешан, недовољан, “предебео” чак и кад твоје тело више не може стајати.
„Анорексија, али и сви други поремећаји исхране, уверава те да људи лажу и искривљиује ти слику стварности. Кад би ми неко док сам била у поремећају рекао ‘изгледаш болесно’ – то је моју анорексију хвалило, да наставим даље губити килограме. Уз то, уопће нисам веровала кад би ми рекли да сам мршава јер сам ја себе и у највећој потхрањености видела најдебљом.” – прича Елена.
Један од тренутака који је посебно упечатљив је када описује како је с мајком отишла да купи панталоне – призор који, иако свакодневан, показује бруталност поремећаја:
„Ишла сам да купим панталоне с мамом. Узела сам најмањи број који постоји, а мени су те панталоне биле велике. Мама ме је гледала и плакала. А ја сам њој рекла да је број погрешан и да то уопште није тако. Јер ја сам уверена да су те панталоне погрешне, а не моје очи које мене виде као дебелу.”
Елена отворено прича и о тренуцима када није желела да преживи дан, када је постојала само бука у глави и борба са сопственим телом које више није било њено.
„Мрзела сам себе. Било је јако много вечери када бих легла с надом да се нећу пробудити.“
У најтежим тренуцима, иако је подршка околине постојала, она није увек била исправна. Родитељи, преплашени и немоћни, често су реаговали из сопствене несигурности. Касније, у Загребу, у Дневној болници, Елена започиње стварни опоравак. Уз помоћ терапеута, нутриционистице и стручњака који знају како изгледа живот изнутра, почиње да проналази начин како да препознати и разуме своје емоције, без да их кажњава глађу.
Данас, Елена и даље ослушкује глас анорексије – али он више није наредба. Он је знак да нешто емоционално није у балансу, позив на унутарњи разговор, а не на самоуништење.
„Глас анорексије је и даље ту, али сада га препознајем као упозорење. Знам да не треба да се изгладњујем, него станем и запитам се – што се то са мном догађа на емотивном плану?“
За све који се боре, Елена има једноставну, али снажну поруку: „На почетку лечења не можеш да видиш крај пута. С прве степенице не видиш задњу. Али мораш да верујеш да крај постоји. И да је живот након анорексије могућ.“
Опоравак је процес. Захтеван, дуг, често болан, али вредан сваког корака. Елена то зна јер је прошла све – и преживела. Данас говори за оне који још немају глас. И верује у њих!
Погледајте целу епизоду: