Најчешћи изговори токсичних родитеља одрасле деце – “то се тад тако радило”, “морао сам, ти си био немогућ”…

Foto: Canva

Потреба да се родитељи идеализују и да се верује у њихову непогрешивост рађа се са дететом. Како време пролази, а дете одраста, оно почиње да освешћује и недостатке и мане својих родитеља. И то је сасвим нормалан процес. Међутим, у нашем друштву и даље има приличан број оних који су одрастали уз токсичне и манипулативне родитеље, без права да макар и на тренутак помисле да они нису баш идеални и непогрешиви.

И то оставља озбиљне последице. Токсични родитељи или они који су вербално и/или физички злостављали своју децу у највећем броју случајева проналазе различита оправдања и изговоре за своје поступке, уверавајући себе и све око себе да су њихови потези били једино исправно што је требало радити. Врло је мало ту места за поправку и воље за рад на себи. Токсични родитељи углавном такви остају и касније, кад деца одрасту, трудећи се да задрже контролу и манипулишу перцепцијом других људи. Пребацујући кривицу на друге или релативизујући последице свог понашања, они поткопавају осећања и успомене своје деце, трудећи се да у том односу остану доминантни.

Важно је напоменути и да токсични родитељи свакако спадају у мањину, али да су последице одрастања уз њих озбиљне, те о томе треба говорити.

Ово су неки од најчешћих изговора по којима ћете их препознати, a које је издвојила психотерапеутиња Kaytee Gillis.

1. Проналажење изговора за своје понашање: У неким случајевима токсични родитељи оправдавају своје понашање према деци друштвеним нормама, очекивањима окружења тврдећи да су њихове строге казне и недостатак разумевања и толеранције за децу били резултат неких вредности и традиције коју су морали да негују и поштују. Тако пред собом и другима скидају одговорност са себе за понашање и поступке.

2. Представљају себе као жртву: Токсични родитељи могу покушати да себе ставе у позицију жртве, тврдећи да су изгарали радећи све за породицу, да су имали своје проблеме и много стреса те да за своје понашање нису сами одговорни. Можда ће чак очекивати сажаљење за себе како би одвратили пажњу од свог понашања у прошлости и избегли да преузму одговорност. Поврх свега, многи од њих ставиће своју репутацију испред породице и деце, у жељи да створе слику идеалног родитеља и да сакрију оно што је испод фасаде.

3. Пребацивање кривице на децу: Неретко су токсични родитељи спремни да кривицу за своје понашање припишу деци, њиховој непослушности, ономе што су радили или говорили. Своје реакције често оправдавају тиме да су били испровоцирани и да су деца то и заслужила, не схватајући да је свака одрасла особа одговорна за своје поступке.

4. Порицање: Једна од можда најчешћих тактика коју токсични родитељи одрасле деце примењују је порицање. Они одбијају да признају да су радили неке ствари којих се дете јасно сећа и које га и даље боле. Тврде да никад нису ударили или казнили дете или да су то радили много мање него што је заправо случај. Да деца претерују. У тим ситуацијама посежу за геслајтингом (енг. gaslighting). То је тактика коју често користе особе склоне манипулацији, како би контролисале перцепцију оних којима манипулишу и уверили их да оно што они виде, памте и осећају уопште није истина.

Чак и ако се им се да прилика да препознају и промене своје понашање, токсичне особе то не прихватају. Они штите слику коју су о себи градили и то им помаже да избегну суочавање са сопственим манама. Признавање да је њихово понашање било лоше значило би признати да су грешили што је психолошки врло тешко прихватити. А нарочито оним родитељима који су и сами претходно одрастали у токсичном окружењу, а који су само наставили тај циклус. Признање би за њих значило суочавање са унутрашњим светом, повређеним дететом које носе у себи. Порицање им, с друге стране, омогућава да побегну од тог тешког тренутка и да проблеме које носе у себи гурну још дубље.

Генерално, сви изговори и оправдања токсичних родитеља заправо су њихова стратегија да се заштите од тога да их неко можда прогласи одговорним, стратегија да сачувају манипулативан однос са децом и задрже слику коју су сами о себи створили. Тако се циклус злостављања наставља и продубљује.

Ако у свему овоме препознајете своје родитеље, треба да знате да, пре свега, нисте криви. И да, најбоље што за себе можете да урадите јесте да потражите стручну помоћ да превазиђете оно што из детињства носите.