U novoj epizodi podkasta ”Rastući s djecom” gošća je bila Elena Soldo – devojka iz Mostara koja je godinama živela u tišini anoreksije, jedne od najtežih i najpodmuklijih bolesti poremećaja ishrane. U duboko iskrenom i emotivnom razgovoru Elena govori o svom detinjstvu, o boli, krivici, nesporazumima sa okolinom, ali i o isceljujućoj snazi razumevanja, psihoterapije i podrške.
Iako se čini da je u središtu problema hrana, Elena ističe da je anoreksija bolest uma, glasa koji s vremenom preuzme kontrolu i uverava te da si pogrešan, nedovoljan, “predebeo” čak i kad tvoje telo više ne može stajati.
„Anoreksija, ali i svi drugi poremećaji ishrane, uverava te da ljudi lažu i iskrivljiuje ti sliku stvarnosti. Kad bi mi neko dok sam bila u poremećaju rekao ‘izgledaš bolesno’ – to je moju anoreksiju hvalilo, da nastavim dalje gubiti kilograme. Uz to, uopće nisam verovala kad bi mi rekli da sam mršava jer sam ja sebe i u najvećoj pothranjenosti videla najdebljom.” – priča Elena.
Jedan od trenutaka koji je posebno upečatljiv je kada opisuje kako je s majkom otišla da kupi pantalone – prizor koji, iako svakodnevan, pokazuje brutalnost poremećaja:
„Išla sam da kupim pantalone s mamom. Uzela sam najmanji broj koji postoji, a meni su te pantalone bile velike. Mama me je gledala i plakala. A ja sam njoj rekla da je broj pogrešan i da to uopšte nije tako. Jer ja sam uverena da su te pantalone pogrešne, a ne moje oči koje mene vide kao debelu.”
Elena otvoreno priča i o trenucima kada nije želela da preživi dan, kada je postojala samo buka u glavi i borba sa sopstvenim telom koje više nije bilo njeno.
„Mrzela sam sebe. Bilo je jako mnogo večeri kada bih legla s nadom da se neću probuditi.“
U najtežim trenucima, iako je podrška okoline postojala, ona nije uvek bila ispravna. Roditelji, preplašeni i nemoćni, često su reagovali iz sopstvene nesigurnosti. Kasnije, u Zagrebu, u Dnevnoj bolnici, Elena započinje stvarni oporavak. Uz pomoć terapeuta, nutricionistice i stručnjaka koji znaju kako izgleda život iznutra, počinje da pronalazi način kako da prepoznati i razume svoje emocije, bez da ih kažnjava glađu.
Danas, Elena i dalje osluškuje glas anoreksije – ali on više nije naredba. On je znak da nešto emocionalno nije u balansu, poziv na unutarnji razgovor, a ne na samouništenje.
„Glas anoreksije je i dalje tu, ali sada ga prepoznajem kao upozorenje. Znam da ne treba da se izgladnjujem, nego stanem i zapitam se – što se to sa mnom događa na emotivnom planu?“
Za sve koji se bore, Elena ima jednostavnu, ali snažnu poruku: „Na početku lečenja ne možeš da vidiš kraj puta. S prve stepenice ne vidiš zadnju. Ali moraš da veruješ da kraj postoji. I da je život nakon anoreksije moguć.“
Oporavak je proces. Zahtevan, dug, često bolan, ali vredan svakog koraka. Elena to zna jer je prošla sve – i preživela. Danas govori za one koji još nemaju glas. I veruje u njih!
Pogledajte celu epizodu: