Много се говори, већ веома дуго, о томе да ли би бебе и мала деца требало да буду тренирани да се сами утеше. Да ли ћемо их тиме очврснути или створити емоционално несигурне младе људе?
Истина је да способност детета да се утеши само НИЈЕ никакав развојни циљ који треба да буде постигнут до конкретног узраста. Развојни циљеви се могу дефинисати као некакви сетови вештина за које се очекује да дете до одређеног узраста успе да их савлада. Ту спада, на пример, проходавање или прве речи или исправно изговарање свих гласова. Они су нека врста путоказа за родитеље који им показује да ли се дете развија у складу са очекивањима за његов узраст.
У клиничкој пракси, развојни циљеви се користе како би се утврдило да ли дете, можда, заостаје за својим вршњацима у неким областима развоја и да ли му је у том смислу потребна подршка.
Али способност да се дете само утеши, без подршке родитеља, загрљаја или лепе речи НИЈЕ развојни циљ.
Не постоји нити један научни доказ да је бебе или малу децу могуће, на здрав начин, научити да се сами утеше и са стресом суоче без подршке одраслих. Бебе и мала деца зависе од својих родитеља или оних који о њима брину и потребна им је спољна подршка да би регулисали своја осећања.
Из угла неуронаука, познато нам је да да се способност само-регулисања сопствених емоција гради постепено, од рођења па како нека истраживања кажу и до 25. године и то АКО деца имају ту сигурну афективну повезаност са макар једном особом у свом животу која им обезбеђује осећај сигурности и пружа то неопходно уверење да је увек ту за њега или њу.
Ако сте икад прочитали или вам је речено било шта што вас је забринуло јер ваше дете није у стању да се само умири, молим вас, упамтите: саморегулација емоција НИЈЕ никакав развојни циљ већ изузетно сложен процес који се током година развија постепено и то искључиво уз сигурну повезаност са одраслом особом која детету пружа осећај сигурности и утеху кад му је она потребна.