Mnogo se govori, već veoma dugo, o tome da li bi bebe i mala deca trebalo da budu trenirani da se sami uteše. Da li ćemo ih time očvrsnuti ili stvoriti emocionalno nesigurne mlade ljude?
Istina je da sposobnost deteta da se uteši samo NIJE nikakav razvojni cilj koji treba da bude postignut do konkretnog uzrasta. Razvojni ciljevi se mogu definisati kao nekakvi setovi veština za koje se očekuje da dete do određenog uzrasta uspe da ih savlada. Tu spada, na primer, prohodavanje ili prve reči ili ispravno izgovaranje svih glasova. Oni su neka vrsta putokaza za roditelje koji im pokazuje da li se dete razvija u skladu sa očekivanjima za njegov uzrast.
U kliničkoj praksi, razvojni ciljevi se koriste kako bi se utvrdilo da li dete, možda, zaostaje za svojim vršnjacima u nekim oblastima razvoja i da li mu je u tom smislu potrebna podrška.
Ali sposobnost da se dete samo uteši, bez podrške roditelja, zagrljaja ili lepe reči NIJE razvojni cilj.
Ne postoji niti jedan naučni dokaz da je bebe ili malu decu moguće, na zdrav način, naučiti da se sami uteše i sa stresom suoče bez podrške odraslih. Bebe i mala deca zavise od svojih roditelja ili onih koji o njima brinu i potrebna im je spoljna podrška da bi regulisali svoja osećanja.
Iz ugla neuronauka, poznato nam je da da se sposobnost samo-regulisanja sopstvenih emocija gradi postepeno, od rođenja pa kako neka istraživanja kažu i do 25. godine i to AKO deca imaju tu sigurnu afektivnu povezanost sa makar jednom osobom u svom životu koja im obezbeđuje osećaj sigurnosti i pruža to neophodno uverenje da je uvek tu za njega ili nju.
Ako ste ikad pročitali ili vam je rečeno bilo šta što vas je zabrinulo jer vaše dete nije u stanju da se samo umiri, molim vas, upamtite: samoregulacija emocija NIJE nikakav razvojni cilj već izuzetno složen proces koji se tokom godina razvija postepeno i to isključivo uz sigurnu povezanost sa odraslom osobom koja detetu pruža osećaj sigurnosti i utehu kad mu je ona potrebna.