У последњих неколико дана прочитала сам две приче које су ме поразиле. Обе из пера просветних радника. Мени је, док сам читала, стајала кнедла у грлу, а могу само да замислим како су се осећали они који су томе сведочили.
Прву причу прочитали су многи јер је обишла и медије и друштвене мреже. Реч је о групи ђака који су гледали како чопор паса напада и растрже недужно маче. Пардон, не гледали. Навијали. Групица деце која можда није ни могла да учини много да спасе маче, није у себи имала ни толико емпатије да окрене главу на другу страну, већ су у крвавом пиру уживали.
Ко су та деца? Или, још боље питање је – ко одгаја ту децу?
Другу причу, ништа мање поразну, написао је други наставник, који је остао запањен завишћу својих ђака. Како је објаснио, његов метод рада подразумева да ученик може заборавити домаћи задатак два пута без последица, али да трећи пут то већ значи јединицу. И тако је, у овогодишњој генерацији петака, дошло до тога да су две девојчице три пута заборавиле домаћи. Са петим разредом он прави изузетак и даје још једну шансу јер се деца тек привикавају. Али је овог пута решио да провери колегијалност својих ђака и ту одлуку ставио на гласање. Знао је шта ће урадити без обзира на „резултат“ гласања, али је желео да види колико су остали спремни да обују туђе ципеле. Да се запитају да ли другарице можда имају неки проблем због ког нису урадиле задатке на време. Можда се некој од њих родитељи разводе? Можда је неко болестан? Да ли су деца у стању да размишљају о томе како се неко други, можда осећа?
Другари из разреда гласали су, дакле, за то да ли девојчицама дати још једну шансу или им уписати слабу оцену. За јединицу у дневник одмах гласало је чак 17 „другара“ а тек неколико њих желело је да девојчице добију још једну прилику да грешку исправе!
Мржња, жеља да виде крв, да неком другом буде тешко, да пати, да трпи последице, да му се нанесе бол. То је оно што описује ову децу. А страшно је и то што они нису изузеци. Што смо све ближи томе да су изузеци они са емпатијом, жељом да помогну и буду прави пријатељи.
Страшно је што међу онима који овај текст сада читају има много родитеља који можда нису свесни да је баш њихово дете једно од таквих. И шта још треба да се деси да схватимо да смо на погрешном путу? На странпутици.
А ко су деца која желе да виде туђу бол?
Угрубо, могу се поделити у две групе. Првој припадају васпитно запуштена деца којом се родитељи, заузети собом, нису бавили. Или и ако јесу, то је било само кроз кажњавање и санкционисање. У другој су они којима је наметнут циљ да буду најбољи. Или бар међу најбољима. Бити успешан је приоритет, па макар то понекад значило газити преко других.
Као уредник портала о родитељству открићу вам још једну истину која ме већ дуго поражава. Међу текстовима који говоре о васпитању и дисциплини, знате ли који су најчитанији? Они који се баве темом успешног детета, тога како одгајити будућег лидера. И они, никад довољно испричани „врати му“ текстови. То је данас први циљ сваког родитеља. Успешно дете које ће знати да врати.
А знате ли који су текстови који се најмање отварају? Они који говоре о томе како децу научити емпатији. То данас ником није важно. Изненађујуће? Не баш. Још нисам наишла на родитеља који је коментарисао како добро треба вратити.
Императив родитељства данас није да научимо децу да буду добри пријатељи, да буду емпатични, да поштују и воле своје другаре. Мало је оних који са децом разговарају о томе како би требало у дворишту да приђу другару који седи сам, а још мање родитеља који охрабрују децу да на рођендан позову и тог другара с којим нико неће да се игра.
Генерација наших родитеља одгајила је данашње родитеље. И нема им се на чему баш честитати. Ако смо некад, како многи воле да кажу, били лепо васпитани и знали за ред, нешто се десило па смо на тај ред заборавили. Дисциплина базирана на страху траје таман толико док страх не нестане.
А колико је оних који су полетели да за децу из ове две приче кажу да су бахата и размажена, да су неваспитана деришта која нису довољно кажњавана и коју нико није слао по прут. А како је мало оних који су помислили да су то деца која никад нису добила оно што им је било потребно. Време за разговор са родитељима, заједничку вечеру увек у исто време, мале породичне традиције и породицу у којој се вреднује људскост. Нису добили ни то да неки наставник примети и реагује кад види да се с њима нешто дешава. Нису добили ни приче за лаку ноћ, ни разумевање за грешку. Неки чак ни интересовање родитеља за то како им је прошао дан. Нико им није рекао и нико их није научио шта значи реч емпатија. Ни примером, ни делом, ни речју.
Ова деца својим поступцима шаљу последњи позив у помоћ. Прво својим родитељима и својој школи, а онда и целом друштву. Питање је – има ли кога да тај позив чује?