U poslednjih nekoliko dana pročitala sam dve priče koje su me porazile. Obe iz pera prosvetnih radnika. Meni je, dok sam čitala, stajala knedla u grlu, a mogu samo da zamislim kako su se osećali oni koji su tome svedočili.
Prvu priču pročitali su mnogi jer je obišla i medije i društvene mreže. Reč je o grupi đaka koji su gledali kako čopor pasa napada i rastrže nedužno mače. Pardon, ne gledali. Navijali. Grupica dece koja možda nije ni mogla da učini mnogo da spase mače, nije u sebi imala ni toliko empatije da okrene glavu na drugu stranu, već su u krvavom piru uživali.
Ko su ta deca? Ili, još bolje pitanje je – ko odgaja tu decu?
Drugu priču, ništa manje poraznu, napisao je drugi nastavnik, koji je ostao zapanjen zavišću svojih đaka. Kako je objasnio, njegov metod rada podrazumeva da učenik može zaboraviti domaći zadatak dva puta bez posledica, ali da treći put to već znači jedinicu. I tako je, u ovogodišnjoj generaciji petaka, došlo do toga da su dve devojčice tri puta zaboravile domaći. Sa petim razredom on pravi izuzetak i daje još jednu šansu jer se deca tek privikavaju. Ali je ovog puta rešio da proveri kolegijalnost svojih đaka i tu odluku stavio na glasanje. Znao je šta će uraditi bez obzira na „rezultat“ glasanja, ali je želeo da vidi koliko su ostali spremni da obuju tuđe cipele. Da se zapitaju da li drugarice možda imaju neki problem zbog kog nisu uradile zadatke na vreme. Možda se nekoj od njih roditelji razvode? Možda je neko bolestan? Da li su deca u stanju da razmišljaju o tome kako se neko drugi, možda oseća?
Drugari iz razreda glasali su, dakle, za to da li devojčicama dati još jednu šansu ili im upisati slabu ocenu. Za jedinicu u dnevnik odmah glasalo je čak 17 „drugara“ a tek nekoliko njih želelo je da devojčice dobiju još jednu priliku da grešku isprave!
Mržnja, želja da vide krv, da nekom drugom bude teško, da pati, da trpi posledice, da mu se nanese bol. To je ono što opisuje ovu decu. A strašno je i to što oni nisu izuzeci. Što smo sve bliži tome da su izuzeci oni sa empatijom, željom da pomognu i budu pravi prijatelji.
Strašno je što među onima koji ovaj tekst sada čitaju ima mnogo roditelja koji možda nisu svesni da je baš njihovo dete jedno od takvih. I šta još treba da se desi da shvatimo da smo na pogrešnom putu? Na stranputici.
A ko su deca koja žele da vide tuđu bol?
Ugrubo, mogu se podeliti u dve grupe. Prvoj pripadaju vaspitno zapuštena deca kojom se roditelji, zauzeti sobom, nisu bavili. Ili i ako jesu, to je bilo samo kroz kažnjavanje i sankcionisanje. U drugoj su oni kojima je nametnut cilj da budu najbolji. Ili bar među najboljima. Biti uspešan je prioritet, pa makar to ponekad značilo gaziti preko drugih.
Kao urednik portala o roditeljstvu otkriću vam još jednu istinu koja me već dugo poražava. Među tekstovima koji govore o vaspitanju i disciplini, znate li koji su najčitaniji? Oni koji se bave temom uspešnog deteta, toga kako odgajiti budućeg lidera. I oni, nikad dovoljno ispričani „vrati mu“ tekstovi. To je danas prvi cilj svakog roditelja. Uspešno dete koje će znati da vrati.
A znate li koji su tekstovi koji se najmanje otvaraju? Oni koji govore o tome kako decu naučiti empatiji. To danas nikom nije važno. Iznenađujuće? Ne baš. Još nisam naišla na roditelja koji je komentarisao kako dobro treba vratiti.
Imperativ roditeljstva danas nije da naučimo decu da budu dobri prijatelji, da budu empatični, da poštuju i vole svoje drugare. Malo je onih koji sa decom razgovaraju o tome kako bi trebalo u dvorištu da priđu drugaru koji sedi sam, a još manje roditelja koji ohrabruju decu da na rođendan pozovu i tog drugara s kojim niko neće da se igra.
Generacija naših roditelja odgajila je današnje roditelje. I nema im se na čemu baš čestitati. Ako smo nekad, kako mnogi vole da kažu, bili lepo vaspitani i znali za red, nešto se desilo pa smo na taj red zaboravili. Disciplina bazirana na strahu traje taman toliko dok strah ne nestane.
A koliko je onih koji su poleteli da za decu iz ove dve priče kažu da su bahata i razmažena, da su nevaspitana derišta koja nisu dovoljno kažnjavana i koju niko nije slao po prut. A kako je malo onih koji su pomislili da su to deca koja nikad nisu dobila ono što im je bilo potrebno. Vreme za razgovor sa roditeljima, zajedničku večeru uvek u isto vreme, male porodične tradicije i porodicu u kojoj se vrednuje ljudskost. Nisu dobili ni to da neki nastavnik primeti i reaguje kad vidi da se s njima nešto dešava. Nisu dobili ni priče za laku noć, ni razumevanje za grešku. Neki čak ni interesovanje roditelja za to kako im je prošao dan. Niko im nije rekao i niko ih nije naučio šta znači reč empatija. Ni primerom, ni delom, ni rečju.
Ova deca svojim postupcima šalju poslednji poziv u pomoć. Prvo svojim roditeljima i svojoj školi, a onda i celom društvu. Pitanje je – ima li koga da taj poziv čuje?